Левит, попут Ничеа, сматра да досадашња историја философије, углавном игнорише и депотенцира свијет природе и материјатног космичког састава зарад неке, илузорне, антропоцентричне идеје спасења. Посљедица тога је да савремени човјек тлачи природу својим неприродним визијама прогреса. И уопште – сви ти историцизми, позитивизми, марксизми и све могуће есхатологије, отуђили су човјека од природе. А природа је исконска снага која све рађа и све упија. И то – без циља који би био сагледив људима! ”Ако циљ није у срећи кружења” ( Ниче ).
У односу на ову ничеовску и искључиво метафизичку поставку Северина, можемо рећи да су Тејлор и Таубес посматрали тему секуларизма са нивоа различитих перцепција историјског. Па су и један и други препознали како се свјетовно и религиозно ”отимају” о исту, развојну и смисаону концепцију историје. Свјетовно држи историју и визију њеног напретка и окончања у земаљској равни, док религијско не може а да историју не веже за онострано. Али, понављам, оба свјетоназора виде историју као област смисленог и напредног кретања. У таквом историцизму Тејлор уочава настанак и развој секуларног. Он каже како већина људи проводи живот у неком ”средњем стању” испуњености. Задовољни садашњим али у очекивању будућег. Такви су – тврди он – вјерници, али и већина других људи. Они сви размишљају овако: ово тренутно ”није мала стар” али тек ме чека боље. На другој страни, о црквеном ”упаду” у хеленистички Pax Romana, који је разбуктао нови, хришћански концепт прогресивног историцизма, сликовито говори Таубес.
Међутим, Северино нам – у својој метафитичкој расправи – наговјештава један потпуно другачији концепт философије, који слободно можемо назвати ничеовским, а који се сукобљава са сваким обликом антропоцентричног или теоцентричног историцизма. Таква философија не подноси идеје будућег прогреса, засноване на разумном сагледању историјског тока. Напротив, она то све сматра штетним за људски живот и човјекову мисао. Та ничеовска философија засијеца још дубље у погледу раздвајања земаљских и небеских тема. Њу је Северино именовао као концепт ”изоловане” ( од свега трансцедентног ) Земље.
Карл Левит је у том правцу развија исцрпну критику разних историцизама у свом дјелу ”Светска повјест и догађање спасења”, и креира, рекло би се, чврсти темељ секуларне мисли, који је безнадежно раздвојен од сваке религиозности – прије свега, јер је сматра штетном. Левит, попут Ничеа, сматра да досадашња историја философије, углавном игнорише и депотенцира свијет природе и материјатног космичког састава зарад неке, илузорне, антропоцентричне идеје спасења. Посљедица тога је да савремени човјек тлачи природу својим неприродним визијама прогреса. И уопште – сви ти историцизми, позитивизми, марксизми и све могуће есхатологије, отуђили су човјека од природе. А природа је исконска снага која све рађа и све упија.
И то – без циља који би био сагледив људима! ”Ако циљ није у срећи кружења” ( Ниче ).
Левитова антропологија је само дио систематског сагледања свепрожимајуће стихије природе. У том систему изван-природни Створитељ нема шта да тражи. Ту нема линеарне историје, нема ”истине”, нема краја ни почетка… Карл Левит критикује традиционалну философију историје, као тумачење свјетске историје по принципу повезивања догађаја и токова у односу на ”крајњи смисао”. Он сматра да је тај ”крајњи смисао” илузија. Штетна илузија. Зато је и модерну философију описао као насљедницу библијских учења, која су у форми просветитељства и савремене науке – само десакрализовани, сведени на земљу, – а у суштини су остали конципирани као вјера у коначно искупљење ( избављење, ослобођење ).
Левит своју анализу почиње од философских искона, па бриљантно примјећује како су Херодот и Исаија савременици, али су они оличење два потпуно различита поимања стварности и историје. Јудео-хришћанска историја је футуристичка, необјашњива без њеног крајњег циља. Јелинска историја се своди на ово ”сад” и на оно ”прије” – као припрему и поуку за разумјевање овог ”сад”. Зато аутор наводи ријечи античког историчара Тукидида ”Ако је у природи свих ствари да расту и да пропадају, тада – будућност не може донијети ништа ново”.
Оливер Јанковић
