Дошло је време да опозициони политичари, који су у толико наврата својим уско интересним размирицама маестрално успевали да власти несклоне грађане одбију од себе и удаве им сваку наду у промене, изађу из сенке ових протеста и покажу да су дорасли ситуацији у друштву које се налази на прекретници У суботу 3. јуна биће тачно месец дана од како је тринаестогодишњи дечак наоружан ушао у основну школу „Владислав Рибникар“ и убио деветоро ученика и Драгана Влаховића. Само месец дана.
Тих четири недеље обележили су шок, неверица, бол и туга са једне и непримерене реакције представника власти са друге стране. Обележили су их четири протеста против сваке врсте насиља на које су председник Србије и његови медијски и скупштински посланици одговарали још већим вербалним насиљем и контрамитингом. Иако су нападима и агресијом само изводили све већи и већи број људи на улице, као да нису умели да се зауставе.
Протесте „Србија против насиља“ су ненаметљиво, из другог плана, оргнизовале опозиционе партије, изузев тзв. државотворно-патриотског блока (Двери, Заветници, Нови ДСС, ПОКС) којима се ту нешто није било свидело. Политичари су се држали по страни, није било страначких обележја, није било говоранција, позорница је била препуштена грађанима. Њиховим бројем у Београду били су изненађени сви: и организатори и власт и сами учесници. Могло се видети много зачуђених лица људи који се осврћу око себе и озарено говоре „види колико нас је“. Схватили су људи које тишти ненормалност о коју се свакодневно саплићу да нису сами. Ширио се том непрегледном масом осећај да се нешто променило, да је нешто напрсло у стегама друштва.
Ови скупови су почели да црпу енергију сами из себе, претворили су се у ходочашће оних који још увек верују, или су почели да верују, да се напредњачким наметима може и мора стати на пут.
Власт која је у сличним ситуцијама умела да делује моћно и недодирљиво почела је да се чини гротескном и уздрманом. Ма колико да су дрекавци са Пинка прилагођавали стварност жељама председика Републике, нису успевали да је префарбају. И шта сад? Камо даље рођаци, што рече некада давно Џони Штулић? Како изаћи из ове ситуације? Не може се довека протестовати на улици. Долази лето, људи ће полако почети да напуштају Београд који је постао главно поприште одмеравања снага напредњачке и оне друге Србије. Чак и брже него иначе, јер је Влада донела одлуку да се за све основне и средње школе школска година завршава 6. јуна. Дошло је време да опозициони политичари, који су у толико наврата својим уско интересним размирицама маестрално успевали да власти несклоне грађане одбију од себе и удаве им сваку наду у промене, сазру и почну да раде свој посао у интересу грађана које би желели да заступају.
Дошло је време да изађу из сенке колона људи дугачких много километара и стану пред грађане уједињени око јасног циља коме ове беогрдске шетње воде, који добацује даље од оставке министра полиције и промена у РЕМ-у. Дошло је, богами, време да они који су оспоравали резултате прошлих београдских избора траже ванредне изборе у Београду. Да председника Србије подсете да је то одавно обећао, да стално надобудно говори како опозиција само треба да тражи изборе, па да ће их добити. Сви ти људи који из недеље у недељу у Београду излазе на протест против насиља би стали иза захтева да се у Београду распишу избори.
Дошло је време за конкретну политичку акцију, да протести „Србија против насиља“ изнедре озбиљну опозициону коалицију са именом, рецимо, „Београд против насиља“ у коју би ушле све партије које су ове протесте организовале. Дошло је време да лидери тих партија преузму одговорност. А колика је та одговорост показаће опет једном грађани на протесту „Србија против насиља“ у суботу 3. јуна у Београду.
Андреј Ивањи
Извор: Недељник време
