Уочи драматизованог гласања у УН о сребреничком злочину, Вучићева политичко-медијска апаратура је најављено изгласавање „геноцида“ довела у раван пропасти српског народа и државе, па је, са тим у вези, јасно наглашено да ће се „добро запамтити“ пријатељи (они који буду гласали против или буду макар уздржани) И непријатељи (они који подрже резолуцију). А о иницијаторима и спонзорима исте, да и не говоримо. Већ сам овдје писао како је несразмјерна била Вучићева вербална острвљеност на Црну Гору, у односу на све оно што је до тада рекао или ће рећи на адресу, па ево рецимо, Њемачке. Првог покретача цијеле приче.
Кад оно, међутим, ево (пада ми на памет оно Бреговићево кликтање и јодловање: „Мала моја ево ти га ево…“) шта се дешава по питању Вучићеве сарадње са Њемцима. Није се мастило (тонер на штампачу) на резолуцији честито ни оладило, а Вучић већ планира наставак економске сарадње са Њемцима.
До тада ће, због подршке истој резолуцији коју је Њемачка покренула, пљувати по Црној Гори и помињати издају. Но, како вријеме више одмиче, постаје нам јасно да око великих националних и идентитетских тема имамо посла са исто тако великим манипулатором, који је далеко од тога да буде визионар, пожртвовани вожд или мученик за вјеру. Уосталом, послушајте (па да већ једном завршим са његовим родољубљем у овој рубрици):
До читања у сљедећем броју…
