1) Не читај цео оригинални пост или придодати линк, то ће ти разводњити чистоту одговора и смањити шансе да осудиш особу која је постовала зато што није споменула ништа што је можда споменула / написала књигу о томе / посветила томе свој живот. Слушање / читање ти успорава време реакције, а брзина је, као и у другим спортовима, од суштинске важности.
2) Сва осећања, искуства, интерпретације и вредности би ономе ко постује ионако требало да буду у првој реченици. Само фашисти их скривају у истурене предстраже на терену текста. А то су, у основи, заседе. А то је насиље и елитизам.
3) Ако аутор(ка) поста укаже на то да ти је критика без основа / погрешна / испразна, ту ће ти добро доћи замена теза. Просто репетирај и испали другу оптужбу, колико год да нема везе. У сваком случају, сваки исказ може да се оспори јер не укључује и друге исказе. Другим речима, забринутост онога ко постује о угрожености китова само је знак његове /њене / њихове равнодушности према другим проблемима или делфинима и плискавицама, сисарима и слично. Увек има нешто.
4) То јест, било шта што није јасно наведено у посту је нешто за шта онај што га је написао не мари / суучесник је. Сваки израз бриге заправо је израз небриге за нешто друго; а за сваку од њих захтева се прекор и теби је дужност (самозадата, али нема везе) да га упутиш. Сви осим тебе равнодушни су спрам невоља великог тетреба и потребно их је на то подсећати.
5) Такође је увек добро натерати се да се прикључиш некој групи са којом иначе немаш везе и изразиш свој став, на пример “слажем се са пингвинима у осуди тога што стављаш лед у пиће”.
6) А ето ти и прилике да подучиш аутора поста о некој теми о којој зна више од тебе! Погрешно схватање је одличан начин да их подстакнеш да се озбиљније укључе и ангажују.
7) Ако си мушкарац, а ауторка поста је жена, њене чињенице су осећања, а теби су осећања чињенице, а јасно је да су тих четрдесет седам све дужих одговора које си испалио рационална реакција. Ако је она на њих реаговала негативно, не заборави да је укориш због тога што подлеже емоцијама.
8) Запамти, реч привилегија може да се користи насумично. Људи који дишу непоштено су привилеговани у односу на људе умрле 1816, а ти говориш и у њихово име. Како се усуђују да воле гуске, које су привилеговане у односу на јадне бескрилне кљунаре!
9) Управо зато особа која је спонтано рекла, или пре откуцала, “људи би требало више да возе бицикл” заиста мисли да би сви људи требало да возе бицикле свуда и у свим околностима, и безочно је равнодушна према људима који: живе у Сибиру и не могу да се возикају бициклом кроз мећаве на -40; физички су онемогућени да педалају; не могу себи да приуште бицикл; а да не заборавимо и оне са траумама повезаним са бициклима. Због тога је зато свако ко би рекао “људи би требали више да возе бицикл” фашиста кога треба згромити.
10) Имаш права и да им провериш папире да би ти доказали своја убеђења и уверења, а ако нису спремни да ти их по захтеву пруже на увид то је такође знак кривице. Да ли су недавно поштено осудили ово или оно? Није твој посао да тражиш доказе него је тај потпуни странац дужан да их понуди, а нема разлога да то не уради, осим ако није крив за оно за шта се терети. Осуди их због недовољног броја осуда.
11) Лицемерје. Е то је велика ствар! Знам из проверених извора да је Грета Тунберг против испуштања угљен-диоксида, па ипак испушта угљен-диоксид сваки пут кад издахне. И људи који не воле технолошке корпорације су добре мете за то; своје покрете би требало да развијају комуницирајући помоћу клинастог писма и таблица од глине ископане у свом крају; заговорници јавног превоза никада не би требало да се возе аутомобилима. Било ко коме се не допада неки аспект живота на земљи а нису се потпуно оградили од тога просто моле за твоје “аха!” И Грети никада не би пало напамет да дише, а заговорнику јавног превоза да га мама негде одвезе.
12) Још један важан захтев је да докажу било коју чињеницу из своје изјаве: да је Келвим Кулиџ био председник, да су коале торбари, да су Kool and the Gang pevali “Celebration”. (P.S. – То не значи да тај доказ мораш и да прихватиш. Види изнад!)
13) На крају крајева, ако је пост о нечему до чега је особи која га је постовала стало, сети се да је теби за то стало дуже, дубље и снажније него њој, као и да чак и нечија брига може да буде основа твог тријумфа, уз осуду за све оне друге ствари до којих јој очигледно није нимало стало.
14) Не постоји ништа друго, само друштвене мреже. Нико ништа не ради офлајн. Дакле, пуна мера нечије посвећености је само то колико постује о својој посвећености. Небитно је ако им је племенити циљ посао, ствар којој умногоме доприносе, волонтирање; важи се само ларма коју дижу онлајн. Нека почетак и крај твоје посвећености буде бука коју дижеш о тој посвећености (и мањак посвећености код других) и нека то буде гласно.
15) Кад смо код тога, сви икада рођени морају да подржавају вредности које су на снази управо овог тренутка, а сви који то нису урадили јер су, рецимо, живели у позно викторијанско доба или су кметови из раног средњег века, нека умру, осим што у овом случају већ јесу, али ипак. (П.С. – Свако ко цитира Вилијама Шекспира подржава све што се дешавало 1594. године).
16) Радовање је безочност. Сваки доказ тога је подсетник да неко негде пати, што је стално случај са многима, тако да би радовање требало да се поништи, а ионако је неолиберално. Не може бити добрих ствари све док постоји иједна лоша, због чега су добре ствари лоше.
17) Речи су елитизам, тако да ћу овде стати.
Посвећено неуморним душама које ме свакодневно подучавају овим принципима.
Ребека Солнит
Извор: Литхуб/ Глиф
