Шта је обележило годину за нама када је у питању музика, детаљно су нам рекли Жикица Симић, Немања Ђорђевић и Алекса Симић..
Жикица Симић, радио водитељ, рок критичар, публициста
Два стиха би могла да служе као мото за моје рокерско-радијске активности. Један је рокенрол провенијенције, а други је врхунска поезија.
Овај први гласи „Rock’n’roll is here to stay“. Испевао га је Алекс Чилтон. Потиче из песме „Thirteen“ која је била на репертоару његовог бенда Биг Стар.
Други је из чувене збирке грчког нобеловца Јорга Сеферија „Шеснаест хаику песама“. Гласи: „Да ли је то глас наших мртвих другова или грамофон?“.
Вера и успомене, као што цитирани стихови наговештавају, су осе координантног система којим ја премеравам рок универзум. Оригиналност није високо котирана на мојој скали вредности. Давно сам то прочитао – још 1969. године на корицама епохалног албума Џефа Бека „Бек-ола“ – и усвојио као аксиом.
Са овако дефинисаних позиција могао бих да закључим да за мене није било много добре, нове музике у 2025. години. Као највеће пријатно изненађење у години која се завршава издвајам албум „New Threats From the Soul“ grupe Ryan Davis & The Roadhouse Band. Ради се о албуму на којем се налази само седам песама.
Све су завидне дужине, преко шест минута. Базичне кантри рок шеме послужиле су као основ за причање универзалних рокрерских прича о одметништву и десперадоском животу на дивљој страни. Није чудо да је неке Рајан Дејвис подсетио, по приповедачком таленту, на Луа Рида. Дејвис је као неки Пекинпоов јунак љубитељ „старих начина“. У једном интервју је рекао: „Ја цртам по зидовима пећине, пријатељу“.
Други албум који би издвојио је деби албум америчке певачице хаићанског порекла Сабин Мекале (Sabine McCalla). Албум се зове „Don’t Call Me Baby“. Сабин је сестра Лејле Мекале, већ етаблиране кантауторке високог музичког образовања. Лејлине песме, политички освешћене и друштвено ангажоване, већ су привукле пажњу.
Сабин Мекала, за разлику од старије сестре, има другачију оријентацију. Њена музика је ритуални плес са традицијом. И то оном њуорлеанском. Дакле џез, соул, рани рокенрол, блуз, госпел.
Њена песма „Baby Please Don’t Go“ – коју треба разликовати од истоимене песме Биг Џо Вилијемса коју, у извођењу ирске групе Them, слуша Хари Дин Стентон док, у Линчовом Филму „Дивљи у срцу“, путује за Њу Орлеанс – је по мом скромном мишљењу песма године. Оживела је прошлост, учинила да енграми још једном заиграју пого по можданој кори.
То су две плоче које су по мом мишљењу обележиле 2025. годину кад је рок музикa у питању. У том смислу треба свакако поменути и тродневне рок баханалије на београдским рок сценама. Мислим на концерте који су одржали Партибрејкерси, Јарболи и Електрични Оргазама у периоду од 11. до 13. децембра у Запа Бази, односно Електропиониру, то јест Дому омладине. Била је то незапамћена светковина.
Штафету са рокенрол пламеном су три сјајна бенда, из дана у дан, предавали једни другима. Још једном су подсетили на сјајне дане кад је Београд био рокенрол град.
Немања Ђорђевић, фотограф и новинар, уредник Балканрока
Година је била баш сјајна што се издања млађих бендова тиче, али ево, без пуно размишљања и тактизирања неких мојих предлога баш тих албума које су вредни пажње.
дазе – Била је ЕП (Kontra Rights)
Албум „Била Је“ представља зрело и интроспективно издање младог београдског уметника који овим пројектом потврђује своју лидерску позицију у новој генерацији српских музичара. Тотално ненаметљиво, али да, лидерску позицију. Фокус је на емоцијама и причама које су део његовог живота, па је албум замишљен као својеврсни дневник сећања, маштања и емотивних искустава.
Музички реп елементи комбинују се са тежњом ка алтернативној продукцији, што ствара јединствен и мрачнији звук. Посебан куриозитет је нумера „Врати Се“, која је настала као омаж звуку популарном деведесетих, док у тематском смислу албум служи као катарза и растанак од прошлости.
„Била Је“ је његов најискренији албум до сада и да га види као одрастање и сазревање у целокупном процесу стварања. По мени једно мало савршенство без икакве претенциозности, које се појавило код нас. Бенд музиком спаја сањивост и маштарију са реалним светом, убеђујући нас да долази боље сутра. Исто као и студенти.
Тyмок – Гледамо кроз прозор како горе куће (Трибал Рајбер)
Тyмок нас је обрадовао својим другим албумом, који представља логичан наставак њиховог аутентичног пројекта. Због изузетне оригиналности, сматрам да се ово издање мора уврстити у листе и представити широј публици.
Како су и сами дефинисали свој жанр емо дроне, или шта год слично – у питању су звуковни, тескобни пејзажи који, чини се, могу настати само на југу Србије. За разлику од деби албума, ново издање дефинитивно ставља акценат на поезију и стихове, који су изузетно лепо срочени и изрецитовани уз савршено одговарајућу музичку подлогу.
АБОП – Masters of Afters (LAA)
Бенд Афтер је бољи од партија објавио је свој трећи и, по свему судећи, до сада најбољи албум. Ова, назовимо, супергрупа, састављена од прекаљених музичара хрватске сцене, новим, растерећеним издањем подиже рејв на виши ниво. Комбинација два бубња никада није звучала убедљивије; албум кулминира како одмиче слушање, а темпо не опада, већ се константно закуцава на максимум. Ово је заиста музика будућности, али са озбиљним ослонцем на коренима.
Енергичан и бескомпромисан, албум је привукао пажњу и старијих колега, попут Горана Барета, који је јавно похвалио рад бенда. Једва чекам да чујем како ће овај материјал звучати уживо.
Газорпазорп – Низ реку (Moonlee Records)
Моји омиљени млади бенд са Хали Гали компилација је, након два ЕП-а, коначно објавио свој пунокрвни деби албум, „Низ реку“. Газорпазорп ме је уживо увек купио на прву лопту одличним аранжманима, усвираношћу, чврстим гитарским деоницама и пре свега, сјајним песмама, што је данас права реткост.
И студијски, материјал звучи беспрекорно. Албум сам вртео до бесомучности када се појавио. Бенд је ставио акценат на мелодичност и меланхолију, али без губљења препознатљиве оштрице, што је карактеристика коју посебно ценим.
Лика Колорадо – „Live at Boogaloo(10.10.2025)“ (Classic Records)
Ево и једног ливе албума. Хрватски индие-рок састав Лика Колорадо обележио је десет година постојања објављивањем ливе албума „Live at Boogaloo10. 10. 2025.”. Албум представља моћан пресек њихове каријере, снимљен уживо пред распродатим загребачким клубом Boogaloo, где је снагу бенда чинило присуство публике као пети члан.
Ова снимљена аудио-документација савршено преноси енергичан звук квартета са бине, (добро и гостију) без икаквих шминки и дотеривања, карактеристичних за данашње време.
Комбинујући хитове са свим студијским албумима „Live at Boogaloo“ је јасан доказ да Лика Колорадо најбоље функционише пред публиком, те служи као одлична најава за њихов предстојећи премијерни концерт у Београду 24. јануара.
Алекса Симић, музички инфлуенсер
Најједноставније речено, музичка година у региону могла би се, када би је требало сажети у једној тези, назвати – годином албума. Мноштво фактора, а пре свега дигитална конзумација музике, утицали су на повратак дуже форме на велика врата. Није се десило преко ноћи, али јасно је да ако желиш да будеш велико и/или цењено музичко име у овом региону, публика тражи нешто више.
Овакав однос слушалаца према музици захтева способност аутора да исте анимира и да пласира концепт, где албум као целина постаје нешто више од самог низа песама. Многи су у томе успели, на различите начине.
Оставити траг и дати нешто више најчешће значи – бити бескомпромисно свој, уз очекивање да ће, упркос свим препрекама, звук твоје душе доћи до праве публике. Такво издање имамо у форми дебитантског албума „Зидови“ српске кантауторке Јyменик, вероватно најважнијег андерграунд издања године.
С друге стране, оставити траг може значити и учествовати у скидању стигме са идеје да су звуци Балкана и популарност с једне, и квалитет са друге стране међусобно искључиви појмови. Цобијев албум „Дар и клетва“, као директнији, и Сенидин трећи студијски албум „Сен и Дах“, као мање директан пример, показују управо то.
Успех се огледа и у храбрости да се о одрастању, страховима и емоцијама уопште говори у оквиру споја поп и реп музике из призме мушких извођача (Реља – „Хотел Југославија“ или Девито – „Нема спавања“), као и у остваривању глобалних сарадњи са извођачима са којима је регионална сцена до сада имала мало сусрета (Јала Брат и Буба Корели и сарадње са француским певачем Гимсом и америчким репером Риком Росом).
Извођачи као Буч Кесиди, Артан Лили или Марко Луис, иако верни свом звуку, постају све више мејнстрим, кроз остављање личног печата, али и кроз свесно корачање ка том простору кроз сарадње са комерцијалним извођачима – са табором између којег је одувек постојао културолошки ров, са тек понеким климавим мостом. Остати доследан себи, а истовремено правити искораке, можда је један од највећих задатака, али и успеха ових извођача.
И представнице попа такође су показале колико се појам комерцијалне музике на Балкану шири. Од инструменталнијег поп-фолк звука („Наташа Беквалац – Мама“, „Емина – Свитање“) до модернијег приступа жанру („Николија – Сила“, „Елена – Дежа ву“), примећује се да се нашој поп музици све чешће приступа кроз продукцију и концепте који подсећају на оне присутне на светској сцени, колико год је то на тржишту као нашем могуће.
Заједнички именилац свих ових издања јесте имплицитно стварање манифеста онога што регионална музика јесте на прагу другог квартала 21. века. Нико га није изговорио нити записао, али постаје јасно да музика регије убрзано формира свој идентитет и аутохтони карактер, показујући да не може и не треба да буде реплика западноевропског звука, већ да треба да се дефинише у процепима између локалног и глобалног, истока и запада, нашег и светског.
Извор: Данас
