Западни политичари слали су двосмислене поруке Пекингу: наглашавали су да је Кина једина земља на свету чији би утицај на Москву могао да буде делотворан, а у исто време су чинили све да јој одузму тај акредитив
Све је почело и пре него што је обелодањена кинеска мировна иницијатива. Реаговало се, спортски речено, не на прву лопту, него (и) пре прве лопте.
Западни политичари и дипломате су, смишљено и унапред слали помешане (двосмислене) поруке Пекингу. С једне стране, наглашавали су да је, у овом часу, Кина једина земља на свету чији би утицај у Москви, и на Москву, могао да буде делотворан. У исто време су, с друге стране, чинили све да јој одузму тај акредитив и веродостојност озбиљног и непристрасног „маклера“.
У одашиљању тих двосмислених порука и упозорења, која су често звучала као претње Пекингу, свој „допринос“ дала је и немачка шефица дипломатије, резолутна Аналена Бербок. Морамо искористити сваку шансу за успостављање мира, поздравила је, очигледно притворно, чињеницу да то, у овом случају, чини управо Кина, чланица Савета безбедности УН. А онда пресекла: „Немачка неће прихватити кинески предлог ако он укључује забрану испоруке западног оружја Украјини. Без тога би она била изгубљена, а ми то не можемо да дозволимо.“
На ратној стази
Упркос последњим истраживањима која су показала да већина немачких грађана (изнад 50 одсто) захтева од западних влада да неизоставно уложе напоре за дипломатско решење кризе у Украјини и рата који би могао опасно да ескалира, влада у Берлину остаје чврсто на „ратној стази“. Канцелар Олаф Шолц упорно понавља: Русија мора бити побеђена у Украјини.
Један „апел за мир“, претворен у петицију, узбуркао је духове и изазвао оштру поларизацију у Немачкој. Петицију су покренуле две утицајне даме, лидерка опозиционе Левице Сара Вагенкнехт (супруга Оскара Лафонтена, некадашњег председника Социјалдемократске партије, најпознатијег међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“) и Алис Швајцер, власница и главна уредница „Еме“.
Петицију је за кратко време потписало више од пола милиона људи. Међу њима велики број истакнутих интелектуалаца, уметника и политичара.
У њиховом апелу се хитно захтевају две ствари: обустављање даљих испорука оружја Кијеву и започињање мировних преговора. Уз констатацију: Украјина може да добије неке битке уз подршку Запада, али не може да добије рат против највеће нуклеарне силе на свету.
Нимало, очигледно, случајно: већ с наговештајем да ће Пекинг изаћи са неком врстом мировног плана грунула је вербална канонада реских упозорења Кини. И отворених претњи. Посебно ако би, којим случајем, слањем оружја и муниције, прискочила у помоћ Русији. Чињено је то несустало и бучно, без иједног поузданог доказа о таквим кинеским намерама.
Шанса дијалогу и миру
Та политичка и медијска „канонада“ пригушила је, макар на кратко, оно што је могло, и морало, бити главна вест с недавно одржане Минхенске конференције о безбедности: док су сви, ама баш сви, у НАТО фамилији говорили о рату без узмицања, чуо се, први пут, један глас, кинески, да неизоставно треба дати шансу дијалогу и миру.
Изговорио је то, хладећи, макар за тренутак, усијану ратну атмосферу, као контарпункт бојовницима који су еуфорично тражили брз и неизоставан „пораз и слом Русије“, први кинески (партијски) дипломата Ванг Ји.
Најгласнији и најрезолутнији у покушају да се кинески мировни глас сузбије били су (опет) Американци ширећи гласине о наводним намерама Кине да „нелегитимно“ шаље оружје Москви. У томе се огледао својеврстан цинизам спољне политике Вашингтона: Сједињене Америчке Државе несустало и издашно опремају Тајван наоружањем, иако га (формално) не признају, а прете Кини због евентуалне испоруке оружја Русији.
Потпредседница САД Камала Харис, која је предводила велики амерички (дипломатски) „десант на Минхен“ (конференцији је присуствовало више од 60 конгресмена и сенатора), грмела је: сваки корак Кине да пружи помоћ Русији у „смртоносном оружју“ само би „наградио агресију и наставио убијање“. Као да америчко оружје уместо граната и ракета у Украјини избацује маслинове гранчице…
Харисовој је асистирао шеф америчке дипломатије Ентони Блинкен. Упозорио је „колективни Запад“ да буде „скептичан“ према кинеској иницијативи и позиву на хитан прекид ватре. Морамо да будемо, рекао је Блинкен, „невероватно опрезни“ због „замки које могу да уследе“.
12 тачака
Припремана је тако стаза на коју ће истрчати, кад кинески мировни план буде обелодањен (24. фебруара), председник Џо Бајден. А он је пресекао: кинеска мировна иницијатива није прихватљива. За њега довољан и кључни разлог: Москва прихвата кинеску иницијативу. И констатовао: кад је руски председник поздравља, то не може бити добро.
Нисам видео ништа у плану, био је категоричан амерички председник, што би указивало на то да постоји било шта што би било од користи било коме осим Русији ако би се следио кинески план. Сама идеја да Кина преговара о исходу рата, који је „за Украјину потпуно неправедан“, за Бајдена „једноставно није рационална“.
Био је заиста симптоматичан и проблематичан тај грозничави напор западњака на скупу у Минхену и непосредно после њега да се унапред, на циничан начин, торпедује кинеска иницијатива и пре него што се могло утврдити да ли она уопште одговара.
Да подсетимо: садржај кинеске мировне иницијативе, преточен у дванаест тачака, обелодањен је тек после окончања Минхенске конференције, 24. фебруара, с основном идејом да су „дијалог и преговори једини прави излаз из украјинске кризе“.
Прву званичну мировну иницијативу, годину дана после почетка рата у Украјини, покренула је земља специфичне, неспорно велике, политичке тежине. Та иницијатива ушла је у политичку орбиту. И чини, без обзира на њену коначну судбину, своје: истерује на чистац оне који би да рат бескрајно дуго траје, док се Русија, не само победи, него „сломи“. И оне који захтевају да оружје устукне пред дипломатијом.
Одговорна светска сила
Западу то, очигледно, не одговара. Није време за дијалог, констатовао је (опет у Минхену) француски председник Емануел Макрон. И он прижељкује пораз Русије у Украјини. И, у исто време, шаље оне „помешане поруке“: противи се, каже онима који захтевају да се „Русија сломи“. Не именујући их. То није, и никад неће бити, констатује, став Француске.
Оно што изазива посебну, и наглашену, забринутост западних лидера, у Вашингтону, Паризу и Берлину, јесте чињеница да се Кина овом иницијативом „профилише“ као одговорна светска сила у за њих веома осетљивом, политички „трусном“ простору. У земљама такозваног глобалног Југа, које одбијају да се беспоговорно сврстају у антируски фронт. И где утицај Москве и Пекинга, упркос хаотичним глобалним ломовима (или управо због тога), не само да не слаби него, чак, упадљиво расте.
Убеђивање и кроћење „непослушних“ очигледно не даје (очекиване) резултате. Изненађен сам, констатовао је Макрон, с нескривеном горчино, како смо и колико изгубили поверење глобалног југа.
То је искусио, током посете једном броју земаља Јужне Америке и Африке, немачки канцелар. Олаф Шолц, такође не без горчине, закључује: да би био кредибилан и постигао нешто као Европљанин или Северноамериканац у Џакарти, Њу Делхију и Преторији, у Сингапуру или Бразилу, није довољно да се позива на заједничке вредности.
Из Бразила се, иначе, Шолц вратио „празних шака“: одбијен је његов изричит захтев да се Украјини пошаље муниција која се тамо производи!
Извор: rt.rs
