Познати српски песник Јован Дучић кроз збирку путописа „Градови и Химере“ успео је да забележи појединости сваког града, дух једног времена, али и лични утисак о народима, њиховој историји, боговима и, на крају, смрти.
Иако је написао својеврсну збирку путописа, оно што је карактеристично је да нема репортерских и документарних елемената, па је жанровски ближа есеју.
Збирка се састоји од десет путописа у облику писама о седам земаља: три из Грчке (Атина, Крф и Делфи), два из Швајцарске (Алпи и Женева), и по један из Француске, Италије, Шпаније, Египта и Палестине.
У наставку текста, преносимо вам мали део Дучићевих запажања о Паризу и Риму.
Писмо из Француске
„Шта разликује Париз од свих других градова на свету, то што у њему никад нисмо потпуно несрећни…Али је Париз толико огроман и сјајан да се пред њим све личне беде губе као ништарије. У позадини свију тих наших беда стоји величанствени Лувр, и за свих наших безбожја и порока стоји у позадини и до неба Богородичина Црква; после сваке своје невоље или лудости, прођемо, цезарски, кроз Тријумфалну Капију…Само тај осећај да живимо у Паризу, чини нас човеком срећне звезде…Јер ништа више, и никаква сила, не може изменити чињеницу да смо Париз видели и у њему живели“. (…)
„Ово је највећа раскрсница живота. Човек је до Париза једно, а од Париза је друго…(Француски народ) је једини народ који уме све да схвати, у све продре, и све објасни“. (…)
„Само у Паризу имамо осећање да живимо у културном центру свега човечанства. Француска је родила безброј великана који скоро домашају геније. Француски геније раширен је на целу француску масу која је једна од најумнијих што су икада живеле на земљи“. (…)
„Нико колико Француска није имао толико велике краљеве, војсковође и државнике. Има народа који су од њих били бољи сликари и архитекте, као Италијани ; и бољи музичари и филозофи, као Немци ; и већи морепловци, као Холанђани и Португалци ; и већи трговци и колонисте, као Енглези. Али су зато Французи ипак највећи иницијатори и реформатори, и највећи организатори духа“. (…)
„Французи су затворени у себе и своје традиције. То су ипак најсавршеније буржуји: Они ће сто пута променити режим у својој земљи, пре него ли једну своју личну навику“. (…)
Писмо из Италије
„Кад нам је двадесет година, ми на римским улицама мислимо на стотине генерација лепих римских жена које су прошле тим путима. У тридесетој години, ми овде мислимо на старинске римске хероје и тражимо по путу Апији стопе далеких цезарских легија. У четрдесетој, мислимо на античке беседнике и мудраце. У педесетој, на мученике и светитеље“. (…)
„И градови имају увек по једно доба људског живота и људских страсти, а једини је град Рим који има сва наша доба и који даје свакој нашој страсти своје магије и своје истине, и када год се вратимо овамо, ми увек откривамо овде нова чудеса и нове лепоте. Рим није само вечит, него и вечно друкчији“. (…)
„Никад Рим није лепши него ноћу, и нигде ноћ није лепша него у Риму. Има улица и пијаца које никад нисам видео другачије него ноћу, и којима никад нисам знао име и правац. Такве су улице у Борго Вечио, и квартовима у којима живе мали људи, где се прозори погасе већ од првог мрака, и где је тишина дубока као ноћно море“. (…)
„У овим су тамним квартовима изумрли читави народи. Овом су стопом земљишта прошле и војске освајача, и сјајне процесије, и патроле инквизиције, и мученици и свеци, и најбучнији карневали, и најлепше жене, и највећи људи. А све стоји још и данас на свом старом месту“. (…)
„Само је још у Италији могуће видети лепоту и тишину, неподвајане и уједињене. Само се ту и сад види лепота неоскврњена и тишина необешчашћена … Има тишина којих се сећам више него најлепших речи“. (…)
Извор: Б92
