Poznati srpski pesnik Jovan Dučić kroz zbirku putopisa „Gradovi i Himere“ uspeo je da zabeleži pojedinosti svakog grada, duh jednog vremena, ali i lični utisak o narodima, njihovoj istoriji, bogovima i, na kraju, smrti.
Iako je napisao svojevrsnu zbirku putopisa, ono što je karakteristično je da nema reporterskih i dokumentarnih elemenata, pa je žanrovski bliža eseju.
Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine.
U nastavku teksta, prenosimo vam mali deo Dučićevih zapažanja o Parizu i Rimu.
Pismo iz Francuske
„Šta razlikuje Pariz od svih drugih gradova na svetu, to što u njemu nikad nismo potpuno nesrećni…Ali je Pariz toliko ogroman i sjajan da se pred njim sve lične bede gube kao ništarije. U pozadini sviju tih naših beda stoji veličanstveni Luvr, i za svih naših bezbožja i poroka stoji u pozadini i do neba Bogorodičina Crkva; posle svake svoje nevolje ili ludosti, prođemo, cezarski, kroz Trijumfalnu Kapiju…Samo taj osećaj da živimo u Parizu, čini nas čovekom srećne zvezde…Jer ništa više, i nikakva sila, ne može izmeniti činjenicu da smo Pariz videli i u njemu živeli“. (…)
„Ovo je najveća raskrsnica života. Čovek je do Pariza jedno, a od Pariza je drugo…(Francuski narod) je jedini narod koji ume sve da shvati, u sve prodre, i sve objasni“. (…)
„Samo u Parizu imamo osećanje da živimo u kulturnom centru svega čovečanstva. Francuska je rodila bezbroj velikana koji skoro domašaju genije. Francuski genije raširen je na celu francusku masu koja je jedna od najumnijih što su ikada živele na zemlji“. (…)
„Niko koliko Francuska nije imao toliko velike kraljeve, vojskovođe i državnike. Ima naroda koji su od njih bili bolji slikari i arhitekte, kao Italijani ; i bolji muzičari i filozofi, kao Nemci ; i veći moreplovci, kao Holanđani i Portugalci ; i veći trgovci i koloniste, kao Englezi. Ali su zato Francuzi ipak najveći inicijatori i reformatori, i najveći organizatori duha“. (…)
„Francuzi su zatvoreni u sebe i svoje tradicije. To su ipak najsavršenije buržuji: Oni će sto puta promeniti režim u svojoj zemlji, pre nego li jednu svoju ličnu naviku“. (…)
Pismo iz Italije
„Kad nam je dvadeset godina, mi na rimskim ulicama mislimo na stotine generacija lepih rimskih žena koje su prošle tim putima. U tridesetoj godini, mi ovde mislimo na starinske rimske heroje i tražimo po putu Apiji stope dalekih cezarskih legija. U četrdesetoj, mislimo na antičke besednike i mudrace. U pedesetoj, na mučenike i svetitelje“. (…)
„I gradovi imaju uvek po jedno doba ljudskog života i ljudskih strasti, a jedini je grad Rim koji ima sva naša doba i koji daje svakoj našoj strasti svoje magije i svoje istine, i kada god se vratimo ovamo, mi uvek otkrivamo ovde nova čudesa i nove lepote. Rim nije samo večit, nego i večno drukčiji“. (…)
„Nikad Rim nije lepši nego noću, i nigde noć nije lepša nego u Rimu. Ima ulica i pijaca koje nikad nisam video drugačije nego noću, i kojima nikad nisam znao ime i pravac. Takve su ulice u Borgo Večio, i kvartovima u kojima žive mali ljudi, gde se prozori pogase već od prvog mraka, i gde je tišina duboka kao noćno more“. (…)
„U ovim su tamnim kvartovima izumrli čitavi narodi. Ovom su stopom zemljišta prošle i vojske osvajača, i sjajne procesije, i patrole inkvizicije, i mučenici i sveci, i najbučniji karnevali, i najlepše žene, i najveći ljudi. A sve stoji još i danas na svom starom mestu“. (…)
„Samo je još u Italiji moguće videti lepotu i tišinu, nepodvajane i ujedinjene. Samo se tu i sad vidi lepota neoskvrnjena i tišina neobeščašćena … Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči“. (…)
Izvor: B92
