Једна од најраскошнијих прослава српског државног празника – Видовдан – десила се 1916. године. И време и локација били су невероватни, посебно када се гледа уназад из 2023. године.
Тада се чинило да је Краљевина Србија поражена од аустоугарских снага, које су успеле да изнуде мучно повлачење своје војске све до Крфа и кренуле да пљачкају из земље шта су хтеле и изнуђивале страшне одмазде од сваког ко им се супротставио. Локација прославе била је престоница царства чији су односи са Србијом често били затегнути због подршке Османлија током већег дела 19. века. Међутим, тог 28. јуна у Лондону је најспектакуларније прослављен „Дан Косова“ – како је Видовдан ребрендиран за британску публику.
Г.К. Честертон, један од најистакнутијих интелектуалаца тог доба, написао је узбудљив есеј за Дејли Њуз под називом „Ствар која се зове нација“, у којем је величао Косовску битку из 1389. и упорност српског народа упркос историјским потешкоћама. Истог дана, они који су читали Дневне вести чули би како се на Оксфорду образовани српски православни владика (епископ) Николај Велимировић обраћа окупљенима у катедрали Светог Павла, историјском првом месту за неангликанског свештеника. Он је у својој беседи, одржаној на позив кентерберијског надбискупа, подсетио и становнике Лондона на то како су се Срби жртвовали за Европу и замолио да Европа узврати подршком борби Србије против „централних сила“ у том часу невоље.
Обележавање „Дана Косова“ је по много чему било ремек дело ратне пропаганде. Уочи Великог рата, а посебно током њега, Срби су били приказани као храбри средњовековни витезови и хероји налик онима који су пунили дечије књиге „Уметност и занат“ које су читали британски ђаци тог доба. Један од најкреативнијих српских дипломата свих времена, Чедомиљ Мијатовић и његова супруга Британка, Елоди Лотон Мијатовић, промовисали су српске народне приче англофонској публици и чак креирали прелепу књигу прича за децу употпуњену задивљујућим дрворезима британских уметника, који би типичаном британском ђаку државне школе могли да дочарају гозбу које су приредили кнез Лазар и кнегиња Милица.
Још један пропагандни удар догодио се 1915. године када су Косовска битка и митови представљени лондонској елити кроз задивљујућу изложбу радова које је Иван Мештровић, хрватски вајар, направио за српски павиљон на међународној уметничкој изложби у Риму 1911. године. Изложба је обухватила импресиван торзо Бановић Страхиње, који и данас стоји уз Роденова дела у музеју Викторије и Алберта, као и макету Видовданског храма, огромне грађевине која је требало да буде изграђена на лицу места у част српске ( и опште јужно словенске) борбе за слободу.
Опсесија Србијом и „Даном Косова“ проширила се из Велике Британије на САД, где се српска застава наводно вијорила са Беле куће 1918. Вратила се у Другом светском рату, када је Холивуд, главни пропагандни инструмент тог времена, направио „Четници“, филм о српским ројалистичким герилцима у борби против сила Осовине.
Немогуће је не видети паралеле са начином на који се приштинска влада представља за британску и америчку публику.
Док је на прелазу из 20. века начин да се убеде Британци и Американци да подрже ратни напор био приказивање савезника као витешког, мужевног и веома хришћанског, начин да се то уради сада је фокусирање на демократију, мултикултурализам и разноликост. И једно и друго је, наравно, захтевало много улепшавања.
На пример, начин на који Срби приступају својој православној вери – кроз ритуалне и заједничке прославе, а не кроз дубоко познавање Библије и редован одлазак у цркву – морао је да буде улепшан да би се представили као побожни витезови. Док представљање Приштине као „једине демократије у региону” и „мултикултуралне државе” захтева много више рада и лагања – с обзиром на то да готово свакодневно напада, притвара и мучи српске цивиле – није толико различита по намери. Морате навести Лондонце и Њујорчане да се осећају као код куће са својим савезницима ако желите да дају новац и подршку.
Међутим, цинизам и разлика у квантитету и пропагандним техникама на страну, 1916. „Дан Косова“ и фантазије о „демократском Косову“ из 2023. такође су суштински различите. Оно што је Честертона натерало да се поистовети са борбом кнеза Лазара у Косовској бици јесте њена апсурдност, а не корист коју доноси. Гледајући рационално – као што многи Балкански експерти редовно позивају Србе – нема смисла славити уништење сопствене државе и вишевековно поробљавање сопственог народа. Смањите губитке, договорите се и живите с тим. Аналогно томе, не би имало смисла да Британци шаљу хиљаде и хиљаде својих синова на Сому, као што су то учинили само неколико дана после тог „Дана Косова“. Међутим, без Соме, Британија не би била оно што је сада.
Као што је Честертон оштро приметио у свом есеју, постоји нешто више од борбе него само постизање победе, јер сви знамо да ћемо на крају изгубити. Та величанствена способност проналажења смисла и величине у неминовној трагедији је оно што је и навукло Мештровића да окрене леђа имућним бечким покровитељима и изради своје величанствене статуе за малену Краљевину Србију.
С друге стране, празна прича о „демократији“ и „мултикултурализму“, где их тако очигледно нема, не резонује са нама, осим детињасте жеље да се превари и „претварај се док не успеш“ – централно начело модерног, прогресивног света.
Међутим, вера да ће лажи на крају довести до победе и заштите од пустошења стварности, не помаже ни приближно колико нада да упркос свему, патња има сврху. Као што је једном рекао Кристофер Лаш, велики критичар вере у „прогрес“:
„Најгоре је увек оно на шта су они који се надају спремни. Њихово поверење у живот не би вредело много да нису преживели разочарања у прошлости, док сазнање да будућност носи нова разочарања показује сталну потребу за надом. Верници у напредовању, с друге стране, иако воле да мисле о себи као о страни наде, заправо немају потребу за надом јер имају историју на својој страни. Али њихов мањак исте онемогућава им интелигентну акцију. Несмотреност, слепа вера да ће на крају све бити најбоље могуће, представља лошу замену за тенденцију да се боримо иако не буде тако.“ То је важило на Косову 1389. године, на Соми 1916. године и важи сваки дан за све нас који покушавамо да се боримо за оно што мислимо да је исправно.
Срђан Гарчевић
Извор: Косово онлајн
