„Не могу да верујем ниво незрелости и глупости који је постао норма“, написао је један учесник конференције у заједничком чету. Други је упитао питање које је током целе сесије висило у ваздуху: да ли је ико у градским службама које се баве спречавањем насиља упитао компаније власнике друштвених мрежа да ограниче запаљиви садржај?
Док стопе насиља ватреним оружјем остају астрономски високе међу младима, докази упућују на друштвене мреже као на акцелератор насиља. Изливи насилничког понашања који су се некада могли заборавити сада опстају пред великом публиком, подстичујући људе да и они нешто ураде.
Једне јесење вечери 2020. године, Џарем Џексон и Шахџејхан Мекаскил (Shahjahan McCaskill) ћаскали су у Џексоновој хјундаи сонати, још увек опијени после одмора, када су двадесет четири хица изрешетала аутомобил. Двојица дведесет шестогодишњака, били су пријатељи још од предшколског узраста. Управо су се вратили у Западну Филаделфију након неколико дана глајдинга, верања и планинарења на Порторику. Џексон се паркирао близу мајчине куће када су људи из црног теренца почели да пуцају. И њему и Мекаскилу је константована смрт у болници.
После овог догађаја, Мекаскилова мајка, Наџила Заинад Али Мекаскил није могла да схвати зашто би ико желео да убије њеног сина и његовог пријатеља. Обојица су успели да савладају изазове средине за младе црне мушкарце у њиховом крају и да стекну диплому колеџа. Џексон је радио као техничар за ментално здравље у адолесцентској психијатријској установи док је њен син водио малу радњу за чишћење и бар. Питала се да ли их је можда напао незадовољни бивши запослени радње за чишћење. Али потом је стигло објашњење полиције: њен син и његов пријатељ убијени су због сукоба на друштвеним мрежама међу неким тинејџерима које никада нису упознали.
Током више месеци одвијала се битка на Инстаграму између група окупљених на различитим странама Маркет улице. То је било дуготрајно ривалство, али салве напада и претњи на интернету повисиле су напетости у комшилику. Полиција је определила једног службеника да надзире активности на друштвеним мрежама различитих група у граду, и полицијско одељење је посумљало да су они са северне стране, који су се возили у теренском возилу, погрешно идентификовали једног од двојице пријатеља као припадника групе из јужног краја те су отворили ватру. Сат времена након пуцњаве, екипа са севера поставила је фотографију на Инстаграму са натписом који је требало да омаловажи жртве и подстакне ривалску групу да покупи њихова тела: „АХ ХАХАХ цаве, покупите их!“
Џексон и Мекискил су страдали током прве године националног пораста насиља које је поништило скоро две деценије напретка јавне безбедности. Године 2020. број хомицида је скочио тридесет одсто и кретао се око тог нивоа наредне две године. Постоје рани наговештаји да би стопа насиља 2023. могла да опадне за неких десет одсто у односу на прошлу годину, али то је и даље изнад препандемијског нивоа.
Криминолози указују на сустицање различитих фактора, укључујући друштвене поремећаје изазване пандемијом Ковид-19, пораст продаје оружја на почетку пандемије и узнемиреност која је наступила након убиства Џорџа Флојда, што је довело до опадања полицијске активности и додатног пада поверења у полицију. Али током свог извештавања о овој пошасти, све сам чешће слушао о још једног подстреку: друштвеним мрежама.
Радници који раде на спречавању насиља описивали су сукобе који су почињали на Инстаграму, Снепчету и другим платформама па су се преливали у реални живот застрашујућом брзином: „Када сам био млад и ја бих улазио у сукоб са неким у школи, и једини људи који су за то знали били смо ја и ти момци у школи“, рекао је Џејмс Тимпсон, радник који ради на спревачању насиља у Балтимору. „Сада није тако. Петсто људи за то сазна још док ниси напустио школу. И онда се разбукта велики рат“.
Паметни телефони и друштвене мреже постојали су много пре скока броја убистава; они очито нису једини узрок. Али узимајући у обзир недавну прошлост, није тешко видети зашто друштвене мреже могу бити нови, моћни подстицај насиља Када је пандемија довела до тога да званичници затворе места друштвеног окупљања као што су школе, библиотеке и спортски центри током дуже од годину дана, људи – и посебно млади људи – гурнути су још даље у виртуелни простор. Много тога је речено о могућој вези између претераног коришћења друштвених мрежа и проблема са менталним здрављем те суицидима међу тинејџерима. Сада су Тимпсон и други радници ангажовани на спречавању насиља забринуто указали на следећи проблем. Уколико друштвене мреже играју улогу у појачаној тенденцији младих људи да повреде себе, да ли би могле да играју улогу када је посреди повређивање других?
Садашњи скок у насиљу није повратак стопама убистава из деведесетих –он је нешто потпуно другачије. У многим градовима, насиље је посебно усредсређено међу младима. Национална стопа убистава за оне између 15 и 19 година старости порасла је између 2014. и 2021. за запрепашћујућих 91 одсто. Прошле године у Вашингтону упуцано је 105 људи млађих од осамнаест година – скоро двоструко више него годину дана раније. У Филаделфији, током првих девет месеци 2022. број младих жртава ватреног оружја – 181 – изједначен је укупном броју из 2015. и 2016. године. А у Балтимору, више од шездесет деце узраста од 13 до 18 година је било устрељено у првој половини ове године. То је двоструко више у односу на прву половину било које године између 2015. и 2021. – и то се десило док је опадао укупан број убистава у граду. На националном нивоу овај тренд је расно непропорционалан: 2021. године, Африамериканци узраста између 10 и 24 године имали су скоро четрнаест пута већу шансу да буду жртве убиства у односу на беле младиће.
Они који се суочавају са овом мором – полиција, истражни органи, хитна помоћ – непоколебљиви су у томе да подстицај који дају друштвене мреже помаже да се објасни зашто данашњи млади људи чине већи део жртава. Али они нису начисто како се борити против овог феномена. Они разумеју да овај нови талас убистава захтева нова решења – али која?
У оној мери у којој подстрекивање са интернета привлачи пажњу, она је усредсређена на видео снимке извођења реп музике, посебно на такозвану дрил музику, чије је извођење почело у Чикагу почетком двехиљадитих и у којој доминира експлицитно мамљење „душмана“ (opps) односно ривала. Ови видео снимци повезивани су са бројним случајевима напада ватреним оружјем. Често, међутим, насиље је подстакнуто много уобичајенијим активностима на интернету. Тинејџери маме ривале у објавама на Инстаграму или их подстичу ортаци у приватним четовима. На Инстаграму и Фејсбуку они емитију уживо упаде на непријатељску територију и наилазе на изазове да се „запљуну“ – односно да открију своју локацију или ће у супротном бити означени као кукавице. Они машу пиштољима на фотографијама на Снепчету или на видео снимцима објављеним на Јутјубу или на ТикТоку, који могу да испровоцирају противнике да одговоре – те да подстакну особу која располаже оружјем да га заиста и употреби.
У децембру, упознао сам двадесет једногодишњег Брендома Оливијерија у државном затвору у Хаутздејсу, у америчкој савезној држави Пенсилванији, где је служио казну за убиство. Године 2017. Оливијери каже да се сукобио са другим тинејџеријма у Јужној Филаделфији након што је покушавао да прода марихуану на њиховом терену. Касније, у приватном чету преко Инстаграма који су користили Оливијери и његови пријатељи неко је поставио слику сребрног пиштоља калибра 11,5 милиматара (.45). Потом је други члан, Николас Торели, поставио слику мачијег измета на тротоару са натписом „Брендон се унередио на противничкој територији“. То је била шала, али разговор је брзо ескалирао. Касније тог дана, Оливијери је питао Торелија да постави фотографију њихових противника на чету како би свако могао да види како изгледају. Торели је одговорио, и, према судском записнику, Оливијери је рекао да ће се „унередити по свима њима“ [у изворнику се користе директнији изрази, прим.прев].
Када су се Оливијери, Торели и двојица пријатеља сусрели са четворицом њихових противника касније тог месеца, уследила је размена оштрих речи, туча и три хица из сребрног пиштоља. Један хитац погодио је Калера Милера, члана Оливијеријеве групе. Други је погодио Салватореа Динјубила (DiNubile) из друге екипе. Обојица су преминули; било им је шеснаест година. Оливијери је осуђен због убиства са предумишљајем Динјубила и убиство трећег степена Милера. (Торели је сведочио против Оливијерија и против њега није подигнута оптужница). Оливијери је осуђен на тридесет седам година затвора.
Динјубилов отац, који се такође зове Салваторе, верује да је могућност да се прети преко интернета охрабрило Оливијерија и његове пријатеље да упућују претње; пошто су претили, осећали су се принуђеним да у складу са тиме и делују. „Кажеш да ћеш оверити тог момка. Ето ти прилика за то“, рекао ми је. „Покушава да живи у складу са гангстерским менталитетом који је сам и створио“. Оливијери је тврдио да је невин и рекао је да није он био онај који је испалио смртоносне хице, али је признао да су он и његови пријатељи често подстрекивали једни друге да се хвалишу преко друштвених мрежа. „То је оно што ми зовемо парадирање (pump-faking)“, објаснио је.
Прошле године, како се број пуцњава међу малолетницима у Вашингтону приближавао троцифреном броју, градска Мировна академија која обучава чланове заједнице да спречавају насиље, одржала је састанак преко апликације Зум посвећен друштвеним мрежала. Амин Бил који ради у канцеларији главног тужиоца у Вашингтону поделио је на свом екрану путању која типично води од разбуктавања на интернету до кулминације са смртним исходом.
Презентација је отпочела фотографијом, постављеном на Инстраграму 2019. године, која приказује локалног репера Акдаклика у Метроу; исмева се натписом зато што су га ту затекли противници а није био наоружан. Онда је објављен скриншот приватних порука између репера и супарничког репера под именом Вокдаун Вил које је овај подругљиво поделио на Инстаграм Лајву. Уследели су Инстаграм Стори који је објавио Акдаклик и у којем се вређа други репер који је наводно био присутан током упада у Метро и видео са Јутјуба у којем се репује о инциденту стихом „само ми дајте глок и усмерите ме према противнику“. Убрзо након тога, у јануару 2020. године, Акдаклик је смртно рањен. Имао је осамнаест година; његово право име било је Малик Кисе. Тог маја, полиција је ухапсила Вокдаун Вила – Вилијама Вајтекера, који је такође био осамнаестогодишњак. Признао је кривицу за другостепено убиство прошлог октобра.
Презентација коју је одржао Били оставила је неке учеснике забезекнутим. „Не могу да верујем ниво незрелости и глупости који је постао норма“, написао је један учесник конференције у заједничком чету. Други је упитао питање које је током целе сесије висило у ваздуху: да ли је ико у градским службама које се баве спречавањем насиља упитао компаније власнике друштвених мрежа да ограниче запаљиви садржај?
„Мислим да нисмо остварили велики напредак“, признао је Били. Када је град затражио да се поједине објаве уклоне, рекао је, компаније су се оглушиле о молбе изговарајући се неодређеним образложењима о слободи говора. Чак и да друштвене платформе уклоне поједине објаве, двадесет људи би могло већ да подели објаву са стотинама и хиљадама других. И узимајући у обзир брзину живота на интернету, може се потрошити пет година у покушајима да се блокира штетни садржај на једној платформи, само да би се целокупна активност пренела на другу платформу.
Упитао сам портпарола Гугла, компаније која је власник Јутјуба, о видеу репера Акдаклика у којем се спомиње пиштољ глок као и о другом видеу објављеном прошлог лета под називом Повуци ороз.
Он приказује у Луизвилу, у држави Кентаки, репера и још десетак млађих мушкараца који очито прослављају устрљивање које је једног човека довело у стање одржавања у животу на апаратима (касније је преминуо). Начелник агенције за превенцију насиља у Луизвилу рекао ми је да је породица жртве затражила од Гугла да уклони видео, али да је он остао на платформи, на којој је имао петнаест хиљада прегледа. Портпарол Гугла, Џек Малон рекао ми је да компанија има прилично високе стандарде за одређивање да неки музички спот подстиче на насиље, делимично и због политике компаније да допушта изузетке за уметнички садржај.
Мој разговор са Малоном и његовим колегама у Снепу у Мети (која поседује Фејсбук и Инстаграм) оставили су на мене утисак да платформе за друштвене мреже посвећују релативно мало пажње својој улози у подстицању рутинског насиља ватреним оружјем, у поређењу са пажљиво пропраћеним дебатама о цензурисању запаљивог политичког говора.
Мета ме је упутила на „стандарде заједнице“ који су препуни неодређених исказа попут „Ми такође настојимо да размотримо језик и контекст како бисмо направили разлику између успутних опасни и садржаја који чини кредибилну претњу по јавну или личну безбедност“. Снеп истиче да је њихова платформа бенигнија од осталих, зато што су објаве подешене да ишчезавају и гледају их превасходно пријатељи корисника. Такође сам се обратио ТикТоку али компанија није одговорила.
Заједницама је, у међувремену, препуштено да се старају саме о себи. Али у групама за превенцију насиља доминирају средновечни мушкарци који су одрасли у ери пре паметних телефона; они се боље сналазе у интервенцијама уживо него у дешифровању претњи на ТикТоку. Пре пандемије, један приправник у главној организацији за спречавање насиља у Питсбургу прегледао је објаве оних младих људи на друштвеним мрежама који су сматрани као ризични да се укључе у сукобе. Пастор Корнел Џоунс, веза градских власти са групама за спречавање насиља, рекао ми је да је приправник једном открио потмули сукоб на интернету између тинејџера, од којих су неки прибавили ватрено оружје. Џоунс је окупио учеснике и њихове мајке, те је релаксирао ситуацију. Онда је приправник отишао из града пошто се уписао на правних факултет и организација се вратила на ад хок методе типичне за такве групе. „Уколико не пратите друштвене мреже, нађете се у чуду откуд се изненада хиљаду људи окупило у тучи у предграђу“, рекао је потиштено Џоунс. Почетком јула, пуцњава на забави у крају у Балтимору потврдила је овакво страховање: иако се о догађају нашироко расправљало на друштвеним мрежама, ниједан полицајац није био на располагању; касније се делио видео тинејџера који приказује нешто што подсећа на пиштољ. Иза пуцњаве је остало двоје мртвих и двадесет осморо повређених.
Пре десет година Дезмонд Аптом Патон, професор друштвене политике, комуникације и психијатрије на Универзитету у Пенсилванији, добио је први од неколико грантова да изучава оно што је назвао „интернет ударање“ (internet banging). Његов истраживачки тим учествовао је у прављењу алгоритма са тимом са универзитета Колумбија који анализира језик, слике и чак емотиконе на Твитеру како би идентификовао кориснике који су ризик да повреде себе или друге. Алгоритам се показао обећавајуће за откривање онлајн сукобљавања који прете да ескалирају. Али никада није дозволио употребу ових алгоритама, плаћеши се да ће то подсећати на праксе полицијског надзора које су омогућиле више профилисање него превенцију. „Можда постоји паметнија особа која ће схватити како да ово ради на етичнији начин“, рекао ми је.
За сада, систем не успева да предвиди насиље и – прилично често не успева ни да осуди људе чија активност на друштвеним мрежама подстиче насиље. У мају тројици тинејџера је суђено за убиство Џарела Џексона и Хашџеана Мекаскила (Shahjahan McCaskill) у Филаделфији. У време пуцњаве двојица од тројици су били седамнаест година стари а трећи шеснаест. Активност са друштвених мрежа чинила је важан део тужиочевих доказа: објаве на Инстаграму и објављени видео снимци на којима се виде тројица оптужених како се наоколо возе у црном теренцу који је наизглед идентичан оном који се зауставио поред Џексоновог аутомобила. Друге објаве приказују их како држе пиштољ који по изгледу одговара опису оног који је коришћен у пуцњави. Након једног дана већања порота их је ослободила оптужби, просуђујући да је само један окривљени крив једино за тачке оптужнице које су се односиле на поседовање оружја. „За мене и моју породицу, [суђење] је било као седмодневна сахрана“, рекла ми је Џарелова мајка, Моника Џексон. Након тога детектив који је обављао истрагу убистава рекао јој је како по његовом мишљењу поротници у оваквим случајевима често са потешкоћама разумеју основне механизме друштвених мрежа и колико кључну улогу оне играју у међусобном општењу младих људи. Како ми је Патон рекао. „Оно што потцењујемо изнова и изнова јесте да друштвене мреже не представљају виртуални насупрот реалном животу. Оне јесу живот“.
Алек Мекџилис
Превео: М. М. Милојевић
Извор: https://www.propublica.org/article/social-media-violence-young-americans, 8.8.2023.
