Južna Amerika u srcu i oku Emira Kusturice: Dijego Maradona i Pepe Muhika

Početkom devedesetih Emir Kusturica je s malo prtljaga putovao preko Atlantika i otkrivao Ameriku. Dvehiljaditih je situacija unekoliko invertirana. Iako smešten u SAD, Kusturičin Arizona drim već je namigivao jugu. Film je lociran na teksaškoj granici, a neki od muzičara iz Arizona drima očito su iz Meksika.

Možda je to šlagvort koji će nagovestiti da će se u narednoj deceniji Kusturica spustiti dublje na jug: pokušaće da zaključi jedan projekat u Meksiku, a snimaće u Argentini, Venecueli, Urugvaju i na Kubi.

Pokušaji filmskih autora iz Jugoslavije, Istočne Evrope ili Trećeg sveta u Holivudu bili su retki i problematični, ali primetni. Kusturičina južnoamerička avantura, međutim, krenula je potpuno neraskrčenim stazama. Kada je birao između „sjedinjenih“ i Latinskih Amerikanaca, Kusturica se na kraju odlučio za ove druge – ili su se pak oni odlučili za njega.

Reditelj danas i ne mora da se obazire na eventualne industrijske standarde – što će reći na sav užas zapadne političke korektnosti – ali i dalje može da drži na oku trendove i kolege. Poput Olivera Stouna, Kusturica posećuje obespravljenu Južnu Ameriku dajući podršku njenim levičarskim i revolucionarnim ekskursima. Drugim rečima, Kusturica može sebi da priušti luksuz da gura vlastite agende, da se bavi vlastitim opsesijama, da provodi vreme s vlastitim herojima – i povrh toga da o njima snima filmove.

Rezultat snimanja, sviranja, putovanja i pregovora uzduž i popreko Latinske Amerike – dakle jedne ne samo doslovne nego i duhovne avanture – jeste nekoliko Kusturičinih filmskih uloga, dva nesvakidašnja dokumentarca i jedan nerealizovani biografski film…

Latinoamerička veza može delovati kao čudan incident u Kusturičinoj karijeri, ali je proistekla iz više racionalnih razloga. Prvi je politička bliskost jednako trusnih područja matičnog Balkana i udaljene Južne Amerike. Drugi je srodstvo strastvene, ako ne i fanatične publike na koju je Kusturica jednom računao u bivšoj Jugoslaviji i nove, još temperamentnije, koju je stekao u XXI veku tokom učestalih gostovanja „No Smoking Orkestra“ u Latinskoj Americi.

I treći je Kusturičino iskustvo života na Zapadu i izvesnog političkog otrežnjenja, ako ne i razočaranja koje odatle potiče. Mnogi su danas svesni procepa između zapadnih vrednosti, navodnih vrednosti i strategije na terenu. Ovakve spoznaje, ispostaviće se, Kusturica deli sa svojim sagovornicima. To su bili argentinski fudbaler Dijego Maradona, urugvajski političar Pepe Muhika i (na posredan način) meksički revolucionar Pančo Vilja. 

Kad bih bio Pančo, Dijego il’ Pepe…  

Emir 2005. stiže u Buenos Ajres, u kojem se sreće s penzionisanim, ali držećim Maradonom. Izgleda da fudbalerova slava među Argentincima nikako ne jenjava. Maradona je usred antiameričke političke kampanje. Cilj mu je putovanje vozom za Mar Del Platu i susret s Ugom Čavezom. Kroz paralelnu montažu proteže se nekoliko slojeva koji se ritmično smenjuju kao u nekakvoj filmskoj oblandi.

Prvi intervju s Maradonom snimljen je u gigantskoj garaži – verovatno njegovoj – gde fudbaler otvoreno govori o svojoj zavisnosti od kokaina. Drugi je lociran u straćari u kojoj je Maradona odrastao u Buenos Ajresu. Fudbaler svojevoljno nije posetio sirotinjsko naselje Vila Fjorito petnaest godina. Uspomene su teške i on ih se ne seća rado: otac mu je bio indijanskog porekla i fizički radnik.

Ali zato Maradona, između ostalog, oduševljeno govori o svom susretu s Kastrom i ponosno otkriva svoje revolucionarne tetovaže: na ruci mu je Če, na nozi Fidel. „Upoznao sam se s Fidelom 1987. i odmah ga zavoleo. Izgledao je kao zver koja brani svoju teritoriju.“

Smesta se poteže istorijska utakmica na svetskom prvenstvu u Meksiku 1986. između Argentine i Engleske. U ključnom momentu, Maradona je „prekratak“ da glavom dohvati loptu, ali zato zna sve trikove iz favele. Pomaže se rukom i ubacuje loptu u gol.

Akcija je bila brza, Maradona dobar glumac i linijski sudija trik nije video. Englezi su demoralisani, ali se ne predaju. Sledeći Maradonin pogodak na istoj utakmici, međutim, navijači su proglasili za „gol veka“.

I zaista, tu Maradona sam-samcijat pravi slalom s loptom dugačak šezdeset metara u kojem prelazi pet igrača engleske odbrane i golmana. Goooooooooollllllll!

Kusturica u filmu ponavlja snimak ovog pogotka bar deset puta. Povremeno se pojavljuju blokovi s drugim, brzo montiranim Maradoninim golovima u različitim dresovima – ali uvek uz zvuke antibirokratske himne Bože spasi kraljicu britanske grupe Seks pistols.

Aluzija je da je Maradona panker među fudbalerima. Njegove golove u stopu prate inserti iz karikiranog animiranog filma gde Maradona na fudbalskom terenu dribla redom Tačerovu, kraljicu Elizabetu, princa Čarlsa, Blera, Regana i Buša. I zaista, Maradonini poklonici, a verovatno i on sam, misle da je fudbal neka vrsta sirotinjske osvete moćnicima, sport u kojem goloruki narod konačno dobija priliku da i sam igra prljavo.

U međuvremenu, obožavaoci su formalizovali „Maradoninu crkvu“ koja je mešavina hrišćanstva, idolopoklonstva i karnevala. Svaki novi član mora rukom da postigne gol. Onda se pričesti i dobija dres s brojem deset. Jedan par se venčava u ovoj crkvi; umesto da baci bidermajer, mlada šutne loptu.

Sledi pravednički trenutak za svakog ko je čekao da ga Kusturica udostoji intervjuom. Reditelj stiže pred Maradoninu kuću očigledno na dogovoreno snimanje. Maradona se pozdravlja i izvinjava; ima neodložne obaveze. Ulazi sa svitom u džip sa zatamnjenim staklima i nestaje poput lastinog repa. Emir okreće očima, iskusivši na svojoj koži kako je to biti paparaco.

Maradona ipak na kraju putuje s Kusturicom u Beograd i tamo upoznaje njegovu porodicu. Sreće se s predsednikom Koštunicom i posećuje prazan stadion Crvene zvezde gde on i Emir pikaju fudbal. Maradona evocira gol protiv Zvezde koji je postigao lobom na tom stadionu.

Najdirljiviji trenutak je kada Dijego u kafani u Buenos Ajresu peva pesmu Božja ruka koju mu je posvetio pokojni pevač Rodrigo Bueno. Pesma sažima čitav njegov dramatični životni put, u kojem je, kako primećuje Emir, često radio stvari na svoju štetu. Dijego na venčanju, Dijego s ćerkama, Dijega hvataju u dopingu, Dijega hapsi policija, Dijego plače pred kamerama.

Emir konstatuje: „Shvatio sam da Klaudijina borba za Dijega nije proizašla samo iz ljubavi, već i iz neobične religioznosti.“

Već je 2007, a film o Maradoni nikako da se završi. Ali i legenda traje. Na starom crno-belom snimku, golobradi Dijego, u stilu Novaka Đokovića, izjavljuje da ima san: da igra na prvenstvu sveta u fudbalu i da bude šampion. On je svoj san ostvario.

Priča o njemu vraća se na početak: vremešni, ugojeni Dijego je očito još dečak s loptom koji nikad nije odrastao.

„Ako je kokain droga, ja sam narkoman“

Dokumentarac Maradona donosi na svet jedan neobuzdani, razigrani i vrlo privatni, čak privilegovani pogled na poznatu ličnost. Kamera „poliva“ unaokolo kao da je Dijego lično drži u ruci i dribla loptu kroz uzavrelu masu obožavalaca.

Možda je adekvatno da dokumentarac o sportisti koji je imao akutan nedostatak discipline, takođe demonstrira paralelno odsustvo uzdržavanja i mere.

I zaista, slično Emiru, čija biografija kao da se opire svođenju, već stalno nekim aktom, delom, izjavom ili makar laktom isturenim kroz prozor iz nje viri – Maradona je takođe imao suviše kompleksnu karijeru da bi stala u dokumentarac od sat i po.

Junak Maradone je, dakle, impulsivan, nedisciplinovan, težak i nedozreo, ali fascinantan čovek – kako Emir više puta naglašava, i sebi najveći neprijatelj. On povremeno postaje i nepodnošljiv saradnik na filmu, kao što je bio nepodnošljiv menadžerima svojih klubova.

Čekajući ga ili se odmarajući od jurnjave za njim, Kusturica na mahove zaboravlja o kome uopšte pravi film i počinje da luta mantrajući na slobodne teme: slede njegove duge digresije o tangu, političkoj situaciji u Južnoj Americi i rediteljevim vlastitim projektima. Tako Maradona dopušta sebi da govori zaobilaznim putem o svom junaku: film kao da je pravljen kao apozicija za publiku koja već zna sve o fudbaleru.

Navijači vole golgetere, ali centarfori umeju da budu dosadni tipovi – oni visoki Nemci i Englezi koji čekaju korner da nabodu loptu glavom. Maradona, visok svega 165 santimetara, nije bio rođen za to: on je nešto poput Bubamare iz Crne mačke, belog mačora. Dijego je, prosto rečeno, na terenu počeo kao šoumen i čarobnjak, i to ostao zauvek.

Možda se njegov doprinos fudbalu najbolje vidi 1983. kada je mladi Dijego, tada igrač Barselone, već prošao golmana i stigao tik do gol-linije suparničkog Real Madrida. Onda je zastao da sačeka odbrambenog igrača Huana Hosea, predriblao i njega, i tek tada ubacio loptu u gol. Utakmica se igrala u Madridu, ali je za ovu bravuru dobio gromki aplauz od navijača protivničkog tima.

Emir kaže da je Maradona „mešavina Falstafa i reklame za špagete“. I zaista, ako je ičiji život bio predimenzioniran, ako je ičija sudbina u svojoj neumerenosti zaličila na latinoameričku sapunicu, onda je to ovog golgetera. Indijanac Maradona kao da je slika i prilika jednog junaka crtanih filmova, Tasmanijskog đavola: kad ga puste na teren, on je nezaustavljiv.

„Lopta kao da mu je kanapom vezana za nogu“, kako kaže njegov kolega s terena – sve dok ne odluči da probuši protivničke mreže. Kad je pak van terena, zanimaju ga četiri Ka: Kokain, Kurve, Kamora i Kastro.

Argentina se 1986. jedva kvalifikovala za takmičenje za Mondijal u Meksiku, a sami Argentinci nisu imali mnogo vere u svoj tim. U četvrtfinalu se reprezentacija srela sa selekcijom Engleske. Još su bile sveže uspomene iz Foklandskog rata, vođenog samo četiri godine ranije. Kao da se na terenu spremala neka vrsta revanša. I zaista, engleski fudbaleri počeli su da opasno tuku po Maradoni, ali on je bio taj koji se poslednji smejao.

Sledeću utakmicu s Belgijom, Maradona je takođe rešio. U finalu s Nemcima, Argentina je vodila sa naoko nedostižnih dva-nula. Nesalomljivi Nemci izjednačili su u poslednjih četvrt sata. U završnim minutima gledaoce je drmala drama: sva pažnja je bila na kapitenu, ali je Maradona odvukao pažnju, da bi maestralnim pasom doneo pobedu svojoj reprezentaciji.

Zemlja pod višedecenijskom diktaturom i u teškoj ekonomskoj krizi, tako je postala u nečemu najbolja na svetu. Slavlje u Argentini nije stalo puna dva meseca. Fudbal možda jeste uteha za gubitnike i sirotinju, ali Dijego Maradona je bio predodređen da bude šampion i portparol tog tabora čak i kad je postao pobednik i bogataš. Slično važi i za Emira.

Pepe, jedan uzvišen život

Pepe Muhika pravi mate – čaj u lokalnom stilu – i pruža ga Emiru. Vidimo i seriju dokumentarnih snimaka iz turbulentne istorije Urugvaja. Pepe objašnjava da je njegova domovina sve do polovine XX veka važila za „Švajcarsku Latinske Amerike“. Mladi Pepe na crno-belom dokumentarnom snimku obećava da će socijalizam doći.

Danas ovo davno obećanje ponovo postaje aktuelno. Pepe se opušta na svom imanju gde gaji cveće. Sprema se za konferenciju u Kostariki. Tamo izgovara opomenu kojom kao da se obraća političarima u Srbiji: „Dobri lideri, kada odu, ostave za sobom grupu ljudi koja će ih u svemu prevazići.“ Titl najavljuje poslednji dan njegovog mandata u martu 2015. Fešta primopredaje vlasti održaće se u Montevideu.

Srećemo i Eleuterija Uidobra, ministra odbrane u Pepeovoj vladi, poznatog po nadimku El Njato. On pripoveda kako su obojica bili članovi Tupamarosa, urbane gerilske grupe kojoj je šezdesetih godina uzor bio Če. Nisu se libili pljački, otmica i političkih ubistava. „Znali smo sve zatvore u zemlji“, kaže političar koji je sam proveo ukupno trinaest godina iza rešetaka.

Pepe se nadovezuje. „Bez mojih deset godina u samici, ne bih postao ono što sam danas. Bio bih zaludniji, frivolniji, izveštačeniji; više orijentisan na kratkoročne ciljeve. Pozirao bih kao spomenik, verovatno bih likovao, bio bih zaslepljeniji uspehom. Mislim da čovek nauči više od bola i nevolje nego od lakih stvari i trijumfa.“

U razgovoru između Muhike, El Njata i još jednog saborca, neko primeti: „Znaš li da smo mi proveli više vremena zajedno nego sa svojim ženama?“ Ostali klimaju glavama.

Vraćamo se u vreme kad je Pepe postao predsednik. On govori u Ujedinjenim nacijama, sreće se sa šefovima država, Evom Moralesom, Ban Ki-Munom i Barakom Obamom. Nadalje se smenjuju intervju na njegovom imanju i poslednji sati njegovog mandata.

Pepe Muhika vodi i projekat za građenje kuća najsiromašnijim sugrađanima. Stopa ugroženih je u potonjih devet godina u Urugvaju pala sa devet na pola procenta, objašnjava on. „Dajem sedamdeset posto svoje plate za taj projekat“, kaže Muhika. Iako je postao šef države, Pepe nikako ne odustaje od svoje plave „bube“.

„Kada biste imali pedeset milijardi, kao onaj Meksikanac, na šta biste ih potrošili?“, insistira Emir.

„Čovečanstvu su potrebna ogromna ulaganja u korist života. Moramo da odnesemo velike količine slane vode u srce Sahare. Da se pozabavimo klimatskim promenama i izazovemo isparavanje mnogo slane vode. Moramo da stvorimo nove reke topljenjem leda u severnom Sibiru. Moramo da uvedemo pijaću vodu u Mongoliju, u sušne delove Azije. Moramo da iskoristimo toljenje leda na Aljasci i napravimo reku ispod Stenovitih planina koja teče do severa Meksika. Postoji gomila ciljeva od kojih bi imalo korist celo čovečanstvo. Moramo da učinimo Patagoniju pogodnom za život, a to je moguće. Mogli bismo da promenimo klimu u Atakami, najsuvljoj pustinji na svetu, da u njoj zasadimo drveće. Čovek to može da učini, umesto što ti starci gomilaju novac, prave kola od milion ili dva dolara. To je argument u korist života, a ne protiv njega.“

Sada po prvi put državnik od surovog realiste zaista počinje da liči na sanjara. Pretvara se načas u Dina koji ocu na samrti čita futurološki tekst iz novina:

„Savremena nauka i tehnika toliko su napredovale da čovek danas može da utiče na promjenu klime po svojoj želji. Pa se pomišlja i na uspravljanje Zemljine ose. Sve poslove oko toga mogla bi da obavi armija od sto miliona tehničara, inžinjera i naučnika i iz svih zemalja svijeta i to za samo jedan ljudski vijek. Najpre bi se duž ivice Južnog i Sjevernog pola podigao ogroman bedem. Umjesto izuzetno surove klime s mrazevima i od -88 stepeni, ovdje bi, posle ispravljanja ose Zemljine rotacije, zavladao vječiti dan u vječitom proljeću. Nemirna zelena masa Indijskog okeana remeti ravnotežu naše planete i doprinosi da se nagnuta okreće oko svoje ose. Isušivanjem Indijskog okeana površina kopna bi se povećala za 91.200.000 kvadratnih kilometara. Pretvorena u žitnicu, ova površina bi u uslovimna vječitog ljeta mogla da ishrani oko 146 milijardi ljudi.“ 

Ako je droga luksuz, Latinska Amerika je bogata

Tema dokumentarca o Muhiki možda jeste inicijalno bila politički uspon, istorijsko previranje, revolucionarna katarza, moralna politika, vernost idealima – i sve je to prisutno u filmu Pepe, jedan uzvišen život. Ali, kako je i sam Kusturica u jednom momentu primetio, to je pre svega priča o jednoj velikoj ljubavi.

Otkad su se upoznali, Pepe Muhika i njegova supruga Lusija nisu se više razdvajali. Njihova zajednička vera i decenijska vernost vanredno su dirljivi. Upitan da li za nečim žali u životu, Muhika potišteno odgovara: „To što nisam imao dece“.

Kao u Diogenovo vreme, moramo da hodamo dugo s fenjerom ili video-kamerom u ruci i tražimo čoveka. Izgleda da je Kusturici uspelo da pronađe dvoje, i to tamo gde ih niko i ne traži – među političarima. To je bračni par Muhika.

Kusturica je za ilustraciju Muhikine urbane gerile koristio film Opsadno stanje. Davno se neki igrani materijal nije tako organski uklopio u dokumentarni. Po pravilu, rekonstrukcije prošlosti u postmodernom filmu naglašeno su ambiciozne i precizne što se tiče govornog jezika, scenografije i rekvizita. Ali pokušaj da se prizove određeni Zeitgeist – u ovom slučaju šezdesete i Tupamarosi – bila je još komplikovanija ambicija.

Kako kaže Emir, gledaoci se vezuju za predmete. To posebno važi za Muhikinu neodoljivu plavu „bubu“ i skromnu posudu za mate, koji su ikonični i neodoljivi skoro kao i njihov vlasnik.

Život jeste tombola: Revolucionari

Ono što je u igri lopta, u drami razrešenje, a u istoriji – svetla budućnost, u životu je neka opsesija. Reklo bi se da je Emir Kusturica čovek koji je opsednut filmom. Ali i njegovi junaci su sa svoje strane ljudi od misije.

To bez svake sumnje važi i za dvojicu istaknutih Južnoamerikanaca o kojima je Kusturica skovao dokumentarne naslove i jednog Meksikanca o kome je pokušao da snimi igrani film. Sva trojica imaju ekstremne biografije. I sva trojica su revolucionari.

Prvi od spomenutih je čovek koji je potekao iz favele, ali je postao globalni heroj. Fudbaler Dijego Armando Maradona doslovno je sam i goloruk (ispostaviće se, u dobrom i lošem smislu te reči) promenio istoriju najpopularnijeg sporta na svetu.

Drugi, Hose Alberto Muhika Kordano gerilski je borac koji je dobar deo života proveo kao politički zatvorenik, ali je takođe između 2010. i 2015. bio na funkciji predsednika Urugvaja.

U jednom su dvojica ljudi posve različiti: u odnosu prema novcu. Kada je došao do novca, Maradona nije sebi uskratio nijedan porok razmaženih bogataša: šmrkao je koku, družio se s mafijašima, provodio se sa starletama i ronio suze u TV emisijama. Kako bi rekao narodni pesnik: „Kad bih bio Maradona, radio bih sve što i on“.

Za razliku od njega, Muhika je zapamćen kao asketa, čovek koga položaj ni novac ni na koji način nisu korumpirali ili mu promenili navike: postao je predsednik države, ali nije radio što i drugi predsednici. Umesto da krišom prazni kasu i puni džepove svoje klike, on je – upravo obrnuto – donirao dve trećine svoje predsedničke plate sirotinji. Važio je za najskromnijeg šefa države na svetu.

Ono po čemu su ova dvojica ljudi slični, jeste njihovo skromno poreklo i neposrednost u obraćanju masama. Obojica su umeli da komuniciraju sa svojom publikom i poštovaocima otvoreno i iskreno, nikad ne pribegavajući floskulama. I Maradona i Muhika poveravali su svetini ono što misle; često je to bilo tako dirljivo da su okupljeni plakali. Obojica su bili kadri da javno govore iz srca.

I obojica su bez sumnje bili voljeni. Štaviše, Kusturičini sagovornici apsolutno su unikatni: kada ih čovek ovlašno pogleda, teško će steći takav utisak, ali i jedan i drugi jesu rođeni lideri.

Piše: Goran Gocić/RTS/OKO