Да сам послушао критичаре престао бих да пишем после првог романа, рекао је нобеловац Јун Фосе на предавању у Шведској академији 7. децембра 2023. године
Kада сам био у нижим разредима средње школе, догодило се то без икакве најаве. Наставник је тражио од мене да читам наглас. Преплавио ме је изнебуха страх који ме је савладао. Деловало је као да сам се изгубио у страху и да је тај страх био све што је од мене остало. Устао сам и истрчао из учионице. Запазио сам разрогачене очи ученика, као и наставника, како ме прате погледом. Своје чудно понашање покушао сам да објасним речима да сам морао у тоалет. Видео сам по лицима оних што су ме слушали да ми нису поверовали. А они су вероватно помислили да сам полудео, да, лудео сам.
И тај страх од читања наглас ме је пратио. После неког времена сам сакупио храброст да замолим наставнике да ме поштеде читања наглас, пошто сам се јако плашио тога, једни су ми поверовали и престали су да ме прозивају, а други су мислили да се, на неки начин, измотавам са њима. Из тог искуства сам научио нешто важно о људима. Научио сам многе друге ствари. Да, сасвим вероватно и нешто што ми омогућава да стојим овде и читам наглас данас пред публиком. Сада скоро без имало страха.
Шта сам научио? Било је то, на неки начин, као да ми је страх одузео језик и да морам да га, да тако кажем, вратим. А да бих успео, то нисам могао да урадим под туђим условима, него под својим.
Почео сам да пишем своје текстове, кратке песме и приче. И открио сам да ми је то што радим пружало осећај сигурности, супротно од страха. Пронашао сам, некако, место унутар себе које је било само моје и са тог места сам могао да пишем оно суштински своје. Сада, педесетак година касније, и даље седим и пишем, а и даље пишем са тог скривеног места у себи, места о ком, искрено, не знам много више осим да постоји.
И ШТА ОНДА ЧУЈЕТЕ, АKО СЛУШАТЕ ДОВОЉНО ПАЖЉИВО? ЧУЈЕТЕ ТИШИНУ. А, KАО ШТО ЈЕ РЕЧЕНО, САМО У ТИШИНИ МОЖЕТЕ ЧУТИ ГЛАС БОГА. МОЖДА.
Норвешки песник Улав Х. Хауге написао је песму у којој пореди чин писања са детињством у ком се прави колиба од лишћа у шуми, завлачи се у њу, запале се свеће, седи се и осећа сигурно у мрачним јесењим вечерима. Мислим да та слика одговара ономе како и сам доживљавам чин писања. И сада, као и пре 50 година. А сазнао сам више, научио сам да, бар за мене, постоји велика разлика између говорног и писаног језика или између говорног и књижевног језика.
Говорни језик често је монолошко преношење поруке да би нешто требало да буде овако или онако, или је то реторичко преношење поруке са убеђивањем или убеђењем. Kњижевни језик никада није такав, он не обавештава, то је пре значење него порука, има своје биће. И у том смислу, добро писање и проповедање било које врсте очигледно стоје насупрот једно другом, било да је та проповед религијска, политичка или каква друга. Kроз страх од читања наглас зашао сам у самоћу, што мање-више и чини списатељски живот, и ту сам остао.
Написао сам много прозе и драма. А, наравно, драму карактерише записани говор у ком су дијалози, разговори, често и само намера да се говори или оно што би се дало наћи у монологу, део поетског универзума, део нечега што није ту да би преносило, него има сопствено биће, постоји. А што се прозе тиче, Михаил Бахтин је у праву када тврди да израз, сам чин приповедања, у себи садржи два гласа. Поједностављено речено: глас особе која говори, која пише, и глас особе о којој се говори. Они се често слију у један, тако да је немогуће рећи чији је то глас. То једноставно постаје двоструко записани глас, а то је, наравно, такође део писаног универзума и његове логике.
Све и једно дело које сам написао је, да тако кажемо, фиктивни универзум по себи, свет за себе. Свет који је нови у сваком комаду, сваком роману. Али и добра песма, пошто сам писао и много поезије, такође је свет за себе, односи се највише на себе. А онда неко ко чита може да уђе у тај универзум који је песма, и јесте, то је више заједништво него општење. Заправо, то вероватно важи за све што сам написао. Једно је сигурно: никада нисам писао да бих се изразио, како се то каже, него пре да бих побегао од себе.
А то што сам завршио као драмски писац, да, шта кажем на то? Писао сам романе и поезију и нисам имао жељу да пишем за позориште, али сам временом то урадио јер ми је – у оквиру иницијативе финансиране из јавних фондова да се пише више норвешких драма – понуђена сума која ми је, као сиромашном писцу, деловала издашно да напишем уводну сцену за комад, а завршило се тако што сам написао цео комад, тај мој први, а и даље најизвођенији, Неко ће доћи.
Први пут када сам писао комад испоставио се као највеће изненађење у мом целокупном списатељском животу. Зато што сам и у прози и у поезији покушавао да напишем нешто што се обично не може изрећи уобичајеним говорним језиком. Јесте, тако је. Покушао сам да саопштим неизрециво, што је и наведено као разлог да ми буде додељена Нобелова награда.
Најважнија ствар у животу не може се изрећи, може се само написати, да парафразирам чувени цитат Жака Дериде. Дакле, покушавам да нађем речи за нечујни говор. А када сам писао драме, могао сам да се користим нечујним говором, безгласне људе, сасвим другачије него у прози и поезији. Све што је требало да урадим било је да напишем реч пауза и неми говор је био ту.
У мојим драмама је реч пауза без сумње најважнија и најчешће коришћена реч: дуга пауза, кратка пауза или просто пауза. У тим паузама може да буде тако много тога, или тако мало. То нешто се не може изрећи, то нешто не жели да буде изречено или је најбоље изречено тако што се ништа не каже.
Ипак, прилично сам сигуран да је оно што највише говори у паузама тишина. У мојој прози сва понављања можда имају сличну сврху као паузе у мојим драмама. Или то можда ја тако мислим, да ако нечујни језик постоји у комадима онда постоји и иза писаног језика романа, па ако желим добро да пишем, онда и и тај нечујни језик мора да буде изражен, на пример у Септологији, управо тај нечујни језик, да искористим неколико једноставних, конкретних примера, говори да први Асле и други Асле могу да буду и иста особа, а да је цео дуги роман, од око 1.200 страна, можда писани израз онога што је сада издвојено.
Али немо обраћање, или нечујни језик, јавља се углавном из целокупног дела. Било да је то роман или комад, позоришна представа, нису делови ти који су важни сами по себи, важна је целина, које такође мора да буде садржана у сваком детаљу. Или бих могао да се усудим да говорим о духу целине, духу који на неки начин говори и из близине и велике даљине. И шта онда чујете, ако слушате довољно пажљиво? Чујете тишину. А, као што је речено, само у тишини можете чути глас Бога. Можда. Но, вратимо се на земљу, желим да споменем још нешто што ми је донело писање за позориште.
Писање је самотно занимање, као што рекох, а самоћа је добра, све док, да цитирам још једну песму Улава Х. Хаугеа, пут за повратак другима остаје отворен. А оно што ме је привукло када сам први пут видео на сцени нешто што сам написао било је управо супротно самоћи, јесте, било је то заједништво, стварање уметности кроз дељење уметности, и то ми је улило снажан осећај среће и сигурности. То откриће ме је од тада стално пратило и верујем да је играло улогу у томе што нисам просто наставио, мирне душе, него сам осећао неку врсту среће чак и при лошим извођењима својих комада.
Позориште је заиста велики чин слушања, редитељ мора, или би бар требало, да слуша текст, онако како га глумци слушају и слушају једни друге и редитеља, и онако како публика слуша цело извођење. А чин писања за мене значи слушање: кад пишем, никада се не припремам, ништа не планирам, приступам му слушајући. Дакле, ако хоћу да употребим метафору за чин писања, она би морала да буде о слушању. Отуд, а скоро да то није потребно ни рећи, писање подсећа на музику.
А у своје време, док сам био тинејџер, до писања сам дошао мање-више директно из бављења искључиво музиком. Заправо сам сасвим престао и да свирам и да слушам музику и почео сам да пишем, а у ономе што сам писао покушао сам да створим нешто налик ономе што сам доживљавао док сам свирао. То сам радио тада, а то радим и данас.
Још нешто, можда помало чудно, јесте то што у одређеном тренутку док пишем стекнем утисак да је текст већ написан, негде ван мене, не у мени, и да само треба да га запишем пре него што нестане. Повремено то могу да урадим а да потом ништа не мењам, некад морам да трагам за текстом пишући га изнова, да избацујем и редигујем, и пажљиво настојим да изнесем текст који је већ био написан.
И ја, који нисам желео да пишем за позориште, завршио сам радећи само то петнаестак година. И комади које сам написао били су чак и извођени, а временом су постављани на сцене у многим земљама. Још не могу у то да поверујем. У живот је заиста тешко поверовати. Баш као што не могу да поверујем да сада стојим овде и покушавам да искажем неке мање или више смислене речи о томе шта значи писати, у вези с тим што ми је припала Нобелова награда за књижевност. А то што сам награђен има, колико сам схватио, везе и са мојим драмама и са прозом.
Пошто сам годинама писао само драмске комаде изненада сам осетио да ми је тога доста, да, и више него доста, и решио сам да престанем да пишем драме. Али писање ми је постало навика и не може се живети без њега – можда то можете, попут Маргарет Дирас, назвати болешћу – тако да сам решио да се вратим тамо где је све почело, да пишем прозу и друге врсте текстова, онако како сам радио деценију пре него што сам дебитовао као драмски писац. И то радим последњих десет, петнаест година. Kада сам почео поново озбиљно да пишем прозу, нисам био сигуран да ли то и даље умем.
Прво сам написао Трилогију, а када сам за тај роман добио Награду нордијског савета за књижевност доживео сам је као велику потврду да сам имао шта да понудим и као прозаиста. Потом сам написао Септологију. И у процесу писања тог романа доживео сам неке од својих најсрећнијих тренутака као писац. На пример, када један Асле затекне другог Аслеа како лежи у снегу и тако му спасе живот. На крају, када први Асле, главни лик, крене на своје последње путовање, бродом, старим рибарским бродом, са Аслејком, својим најбољим и јединим пријатељем, да прослави Божић са Аслејковом сестром.
Нисам планирао да напишем дуг роман, али се он мање-више сам написао и постао је дуг роман, а многе делове сам написао тако глатко да је све одмах било како треба. И мислим да сам тада најближи ономе што бисте могли назвати срећом. Цела Септологија носи у себи сећања на многа друга дела која сам написао, али виђена у другачијем светлу. То што нема ниједне тачке у целом роману није изум. Једноставно сам тако написао роман, у једном налету, једном ставу који није тражио тачку.
Рекао сам једном у интервјуу да је писање нека врста молитве. И постидео сам се када сам то видео одштампано. Али касније сам прочитао, донекле утешно, да је Франц Kафка рекао исто то. Па, можда ипак?
Моје прве књиге су дочекане прилично лошим критикама, али сам решио да не слушам критичаре, да верујем у себе и останем при своме. Да нисам тако урадио престао бих да пишем након што је објављен мој дебитантски роман, Црвено, црно. Kасније сам добијао углавном добре критике, па сам чак почео да добијам и награде, а онда сам помислио да је важно наставити по истој логици, кад већ нисам слушао лоше критике, онда не треба да допустим ни да успех утиче на мене, да треба да се држим свог писања и онога што сам створио. И мислим да сам у томе успео и заиста верујем да ћу наставити тако чак и пошто сам добио Нобелову награду.
Kада је објављено да сам добио Нобелову награду за књижевност, добио сам много мејлова и честитки и наравно да ми је било јако драго, већина честитки биле су једноставне и веселе, али су неки људи писали да су вриштали од радости, неки да су били ганути до суза. То ме је заиста дирнуло.
У мојим делима има много самоубистава. Више него што бих хтео и да помислим. Плашио сам се да сам, на неки начин, можда допринео томе да самоубиство постане легитимно. Отуд је оно што ме је дирнуло више од било чега стигло од људи који су искрено писали да су им моја дела једноставно спасла животе. На неки начин сам одувек знао да писање може да спасе животе, можда га је чак и мени спасло. А ако моја дела могу да помогну да се спасу животи других, ништа ме не би чинило срећнијим.
Хвала, Шведска академијо, што сте ми доделили Нобелову награду за књижевност.
И хвала Богу.
Извор: Nobel Prize
Превео: Матија Јовандић/glif.rs
