На јучершањи дан прије 537 година издата је повеља о власништву Цетињског манастира који је постао средиште Зетске митрополије. Скупштина Општине Цетиње обиљежила је Дан оснивања пријестонице 4. јануар. Публициста Јован Маркуш запитао се да ли сви одборници Општине Цетиње уопште знају шта славе 4. јануара.
„Нијесам сигуран да сви одборници знају што у ствари славе данас?“ – истиче Маркуш, и додаје: „На данашњи дан прије 537. година издата је повеља о власништву Цетињског манастира, који је постао средиште Зетске митрополије, над великим дијелом Цетињског поља које се звало и Ловћенски долац. Зар није мало морбидно да исти они који хоће да отму имовину Цетињском манастиру славе дан када је прије 537. година издата хрисовуља која је први у низу доказа о власништву Цетињског манастира!?“
Господар Иван Црнојевић, као да је знао да ће се једног дана појавити отимачи из ДПС-а и ,,судопер“ партија, донио је прије 537 година: ЗАКОН ГОСПОДАРА ЗЕТЕ ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА О ЗАШТИТИ ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ ИЗ 1485. г.
„Мало је познато“, наставља Маркуш, „да је након оснивачке повеље Цетињском манастиру, господар Иван Црнојевић донио и Закон (Суд царски и патријаршијски) 1485. године, којим се заштићују манастирска имања. Текст закона први пут је објавио академик Нико С. Мартиновић у сепарату „Закон Ивана Црнојевића“ (Правни зборник, број 3, Титоград, 1961). Потом је факсимил Закона објављен као дио рукописне књиге која се чува у ризници Цетињског манастира, а коју је фототипски, такође, објавио академик Мартиновић под насловом „Цетињски љетопис“ 1962. године. У сепарату „Закон Ивана Црнојевића“, академик Мартиновић пише, између осталог, сљедеће:
„У рукописној књизи Крусовул која се чува у Цетињском манастиру, а у науци је позната под именом Цетињски љетопис, на страни 66, налази се сљедећи Законик Ивана Црнојевића којега ћемо саопштити у савременој транскрипцији:
Суд царски и патријаршаски узаконил господин зетски Иван Чернојевич
Суд господцки – рекше царски – ил самовласних деспот, и суд патријаршаски никтоже может пресудти: Рече господин Иван:
Аште котори человјек от нужде прибјегајет ва митрополију цетинску да не умрет за грех, но отац митрополти да сахранит его свободно;
Аште ли кто будет которују пакост сатворити тому прибјегалцу ва дом Божије Матере то јест митрополије да умрет јако злодеј и от народа каменијем да побијет се поругател си храма Божија;
Аште кто украдет что от сего храма џли ва ношти или ва дне да се ослепит;
Аште ли на двор украдет некују вешт манастирску или от стада скота или нечто п челу или брава да плати троје и да се бије и прождене от мјеста тога;
Аште кто крадет црковскују да крадет и господара и све христијане иже сут потсеју митрополију: такови каменијем да побијетсе от васего народа општаг;
Аште котори васхоштет работати ниве манастирске са вапросом црковпијем да работа три љета: и да ујам доноси са му манастир: и по три године на баштину манастирску остави;
Аште л икто без вапроса прифати работати земљу манастирску да му се све узме у манастир, ал ибуде жито али випо, а њему мука да је залуду, и сувише господи да плати 300 асипрх глобе, – и да му се даду педесет палицах.
Овај законски пропис Ивана Црнојевића није до данас у нашој правној литератури коментарисан, мада је дјелимично и у препричавању помињан. Пада у очи заглавље закона. Оно подсјећа на исти однос цркве и државе регулисан Душановим законом. Правила која регулишу односе на земљи Цетињског манастира одговарају законским прописима царског и патријаршијског суда немањићке државе. Познато је да је цар Душан подигао Српску Православну Цркву на степен патријаршије и признао јој сва права која јој је давала Властарова синтагма изједначујући црквену са свјетовном властелом. Иван Црнојевић одмах у почетку признаје и изједначује царски и патријаршијски суд, и као господар сада јединог остатка немањићке државе озакоњује манастирска права на манастирској земљи. Суд царски или самовласних деспота и суд патријаршијски, као најстарији нико не може побити, управо по њему треба судити.
„У седам одјељака, који би одговарали члановима односно параграфима, регулисана су баштинска и манастирска права Цетињске митрополије уз прецизирање кривичне одговорности и казне за почињена кривична дјела која је регулисао закон. Поред тога ту су кодификоване и неке институције грађанског права…
Регулисање имовинских односа на црквеној земљи предвиђено је у одјељку 6. и 7. Коришћење манастирске земље и обрада њива дозвољена је само са одобрењем црквених власти за три године. Накнада за ово коришћење звала се ујам. Да не би дошло до прибављања својине одржајем уговор о закупу се морао прекинути након три године и земља вратити манастиру.
Притискање земље манастирске без дозволе манастирске власти кажњавало се: узимањем плода или вина а затим глобом од 300 асприх. Поред тога извршилац таквог дјела је батинан (да му се даду 50 палицах)… Трагови средњевјековних казна, које предвиђа и Законик Ивана Црнојевића налазе се и у каснијим прописима Кривичног права Црне Горе, као и у правној пракси народа. Сачувана документација писаних законских прописа и пресуда од доба Немањића до књаза Данила у Зети и касније у Црној Гори могла би дати материјала за реконструкцију правног поретка који је на овој територији живио и трагова старог српског права немањићке државе која се провлачила све до друге половине прошлог вијека.“
„Закон Ивана Црнојевића“ из „Цетињског љетописа“ је објавио др Радослав Ротковић у преводу на савремени српски језик у књизи „Саздање Цетиња“ 1984. године. Закон Ивана Црнојевића из „Цетињског љетописа“, са насловом „Суд царски и патријаршки који је узаконио Господин зетски Иван Црнојевић“ објавио је и др Божидар Шекуларац у преводу на савремени српски језик у књизи „Црногорски анали или Цетињски љетопис“ 1996. године.
