Пише: Јована Ђуровић
Откако је дошао на власт, самопрокламовани „председник мира“ и добитник утешне, измишљене награде за мир коју додељује ФИФА, не престаје да прети ратом Венецуели. Амерички председник Доналд Трамп је председника Венецуеле Николаса Мадура нанишанио још у првом мандату, али је спремност да пуца сада неупоредиво већа. Међутим, све у вези са Трамповим намерама према Венецуели је магловито. Званична објашњења зашто су две земље на прагу рата пуна су рупа и контрадикторности. Посебно је нелогично то што би „председник мира“ у случају инвазије могао да се опрости од доброг дела бирачког тела којем је доста финансирања вечитих ратова у иностранству, и жели Америку на првом месту. Баш оно што им је Трамп и обећао.
Озбиљнија ескалација почела је првог септембра када су САД гађале чамац са посадом у Карибима. Трамп је на друштвеним мрежама објавио снимак експлозије брода у мраку и тврдио да су у њему били припадници венецуеланске нарко-банде Трен де Арагва, коју су САД раније прогласиле терористичком организацијом. „Удар се десио док су терористи у међународним водама превозили дрогу ка САД. Убијено их је једанаесторо“, написао је амерички председник и поставио темељ за оно што је требало да буде законско и морално оправдање за напад – који су многи оценили као кршење и домаћег и међународног права.
Спорни удар
Међутим, ствар је у семантици. Трампова администрација нарко-картеле назива „оружаним групама“ или „терористима“ који представљају претњу јер превозе дрогу у Америку. По тој логици, САД имају право да се одбране од претње оружаних група и да ракетирају њихове бродове у међународним водама. Али, правни експерти кажу да је такво тумачење ситуације неприхватљиво. Прво, јер нема доказа да је брод представљао било какву претњу по америчке снаге и да је претња захтевала силовит смртоносни одговор. Затим, никада није доказано ни да су на броду били чланови нарко-банде, које САД сматрају терористима, и сасвим је могуће да се овде догодило арбитрарно убиство. Да ствар буде још гора, три месеца касније поставља се питање да ли је Америка овим нападом починила и ратни злочин. Вашингтон пост је објавио да је после првог удара на брод уследио још један – и то зато што је преживело двоје чланова посаде.
Према речима извора Поста, двоје преживелих држало се за делове тињајуће олупине и, када је војска то установила, одлучено је да се брод гађа још једном како би били сигурни да нема преживелих. „Чак и да је реч о оружаном сукобу са нарко-трафикантима, наређење да се убију они који више нису у стању да се боре је ратни злочин“, објаснио је за Вашингтон пост некадашњи војни саветник за специјалне операције Тод Хантли.
Наводно, наређење за други удар издао је Пит Хегсет, секретар за одбрану који себе више воли да зове секретаром за рат, рекавиши: „Убијте их све.“ Хегсет је то демантовао и рекао да је други удар наредио командант војне операције, адмирал Френк Бредли. „Нисам видео да је било преживелих. Брод је горео, све је било у пламену и диму, не можете то ни да видите. То се зове ратна магла“, рекао је Хегсет покушавајући да објасни како је то изгледало у тренутку удара. Трамп се прво дистанцирао од Хегсета и рекавши да му се та идеја о другом удару не допада. Бела кућа је неколико дана касније, пажљиво бираним речима, саопштила да је други удар био одлука команданта војне операције. Али, јасно је да шеф Пентагона – који је једва изабран због навода да је алкохоличар који злоставља жене, па је онда планирао напад на Јемен у чет гупи на Сигналу у којој је био и новинар, и коначно био умешан у причу о другом удару – све већи политички терет за Доналда Трампа.
Хавијер Блас: За нафту, ово није понављање 1973. године – али опет би могло бити незгодно
Могућност копненог напада
Притисак јавности после објаве Вашингтон поста прелио се и у Конгрес, па су реаговали чак и републиканци који подржавају председника у „рату против оружаних група“. Муњевито је организовано саслушање свих актера иза затворених врата, где је потврђена верзија догађаја коју је изнео Пентагон. Чудно је, међутим, како је тај други удар тек три месеца касније тргнуо Конгрес да се обавеже на строжи надзор над Секретаријатом за одбрану. Конгрес не мора да даје одобрење за овакве ударе, за разлику од објаве рата, али мора да буде обавештен о њима. Многи конгресмени су тек сада рекли да не знају довољно о Трамповим нападима на бродове, а од септембра до данас их је у пацифичким и карипским водама било најмање 20. Убијено је више од 80 људи за које се не зна да ли су нарко-дилери или рибари.
У близину Венецуеле послат је највећи носач авиона на свету „УСС Џералд Форд“, неколико других ратних бродова и више од 10.000 војника. Трамп је најавио могућност копнених удара и распоређивања војске на територији Венецуеле. Признао је и да је овластио ЦИА да спроведе тајну операцију у тој земљи. Сугерисао је да ваздушни простор изнад Венецуеле треба затворити. Конгрес је све то посматрао и ћутао.
САД имају деценијску историју односа напетости са Венецуелом која се сматра игралиштем Русије и Кине у америчкој хемисфери, и ово није први Трампов окршај са Мадуром. Али, званично објашњење које администрација нуди за ескалацију је бушно. Трамп каже да је Венецуела на мети због трговине наркотицима и да је све што се ради усмерено на смањење прилива дроге у Америку. Неспорно је да САД имају проблем са дрогом, али првенствено са фентанилом – који уопште не долази из Венецуеле. У том ланцу постоје много важније земље. Фентанил углавном долази из Мексика копном, док састојци за то стижу из Кине. Кокаин се већином шверцује из Колумбије.
Трамп је још у кампањи обећавао рат против дрога, али му је изведба помало шизофрена: док ракетира бродове са наводним нарко-дилерима око Венецуеле како не би доносили дрогу Американцима, одлучује да помилује бившег председника Хондураса Хуана Орланда Хернандеза осуђиваног за шверц дроге у САД. Друго оправдање које се помињало за ескалацију је велики број имиграната из Венецуеле, али и у том случају – највише илегалаца не долази одатле, већ из Мексика и централноамеричких земаља. А са тим земљама САД нису на прагу рата. Део јавности кључ за ратоборни став види у америчком шефу дипломатије Марку Рубију, који је пореклом са Кубе и велики је противник латиноамеричких диктатура. Рубио се сматра творцем „тврде“ политике према Венецуели. Стејт департмент је Картел де лос Солес, мрежу која наводно окупља венецуеланске високе званичнике и шверцује дрогу, означио као терористичку организацију, а Мадура као њеног шефа. То формално не значи зелено светло за атентат на венецуеланског председника, али неки експерти кажу да му фактички црта мету на чело. Американци нуде и 50 милиона долара као награду за информације које би довеле до Мадуровог хапшења. Иако никада није јавно прокламовано, јасно је да је циљ Трампове администрације да се Мадуро свргне с власти.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Мадуро и ризици за Трампа
За то време, Мадуро се труди да покаже како је прилично опуштен. Плеше, пева о миру, и поручује да неће да бежи из земље упркос ултиматуму који му је Трамп наводно дао када су се крајем новембра чули телефоном.
Каракас тврди да је суштина у нафти и да Трамп хоће да скине актуелни режим с власти и доведе неког пријатељски настројеног према америчким компанијама, ко ће им дозволити да експлоатишу венецуеланске ресурсе. Венецуела има највеће резерве нафте на свету, веће и од Ирака који је Америка напала. Највећи део венецуеланског извоза данас иде у Кину, Индију и Кубу, док САД увозе мање од пет одсто сирове нафте из те земље, показују подаци америчке администрације за информације о енергетици. Америци је потребна венецуеланска нафта јер је близу, јефтина је, има структуру која је погодна за прераду и производњу дизела, и америчке компаније би имале вишеструке користи када би венецуелански режим пристао да обнови постројења, повећа производњу и отвори тржиште, наводи Си-Ен-Ен у својој анализи. Трампов изасланик за специјалне мисије Ричард Гренел покрива Венецуелу, и има задатак да нађе начин како америчке компаније да уђу на тржиште и експлоатишу нафту и минералне ресурсе. Медији су писали да је Гренел заговарао прагматичнији и мекши приступ Мадуровом режиму, али је победила ратоборна визија државног секретара Марка Рубија.
Али, ескалација са Венецуелом је ход по танкој жици за Трампа. Према истраживању јавног мњења Си-Би-Еса у новембру, више од 70 одсто Американаца је против војне акције у Венецуели, а чак 87 одсто ту земљу сматра малом или никаквом претњом по америчку националну безбедност. Три четвртине грађана кажу да им није јасно шта Трамп тачно ради и да би требало боље да објасни јавности шта су му планови и циљеви.
Његова МАГА није гласала за нови рат. Јасно је да би оружани сукоб значио жртвовање америчких војника, да би узроковао још гору избегличку кризу и пореметио тржиште нафте. Конгрес би био под великим притиском да се изјасни да ли је за рат, а то је компликација која републиканцима не треба док се боре да очувају тесну већину у Представничком дому на конгресним изборима 2026. Тактичко играње рата како би се показала чврста рука, за Трампа би могло да се претвори у стратешку политичку катастрофу.
Извор: Радар
