Каже Бродски и ово: „Живот – такав какав је – није борба између Добра и Зла, него пре између Зла и Ужаса. И човеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац тога Зла.“
Пише: Мухарем Баздуљ
Ако је у 20. веку у свету постојала личност која је била „парадигматичан песник“, то је био Јосиф Бродски. Писао је Бродски и прозу, углавном есејистичку, али она је била, његовим речима, „наставак поезије другим средствима“. Управо та проза потврђује Бродског као великог песника.
Поетска брига за формалну организацију текста (фрагментираност свих иоле дужих текстова, честа нумерисаност тих фрагмената); раскошна метафорика; лирски дрхтаји сећања; бројни цитирани стихови: све су ово својства прозе Јосифа Бродског. У есеју „Песник и проза“ Бродски каже како „постоје такви сижеи који се само у прози могу изложити“, те наставља: „Прича о више од три лица супротставља се готово свакој поетској форми изузев епа“.
У јануару 1984, дакле, пре равно 40 година, Бродски је у Њујорку одржао предавање о савременој руској прози. Касније га је објавио под насловом „Катастрофе у ваздуху“. У том предавању постоји и ова реченица: „Велики писац је онај који људској сензибилности даје далекосежнију перспективу, који човеку у безизлазном положају показује излаз, пут који треба да следи“. Цело предавање је посвећено прози па се да наслутити да оно „велики писац“ означава у ствари „великог прозног писца“.
Pут који треба да следи
Цели живот Јосифа Бродског јестe управо живот који „људској сензибилности даје далекосежнију перспективу“, Бродски је баш онај који „човеку у безизлазном положају показује излаз, пут који треба да следи“. Доказ за то су једнако његов живот и његова литература, неизоставан део које чини и проза.
Цитираћу овде само један пример. Матурантима Вилијамс колеџа на крају школске године 1984. (ништа није случајно, па ни година) обратио се и Јосиф Бродски. И тај ће говор касније ући у његове књиге есеја. Насловљен је једноставно: „Говор на крају школске године“. Јер он се не односи само на ученике из класе 1984, а нарочито не само на оне са Вилијамс колеџа.
Сетимо се како Бродски описује великог писца. То је, каже, онај који човеку у безизлазном положају показује излаз. Наведимо пример безизлазног положаја. То је ваљда нешто што је сваком познато из властитог искуства. Завршетак школовања. То је ваљда један од најбезизлазнијих положаја у једном људском животу који нормално тече.
Шта, дакле, Бродски поручује људима у безизлазном положају: „Без обзира колико били храбри или опрезни, суђено вам је да у току животу дођете у непосредан физички контакт с оним што је познато као Зло. (…) Најсигурнија одбрана од Зла је крајњи индивидуализам, оригиналност мишљења, хировитост, па чак – ако желите – ексцентричност.“
Социјалистичко такмичење у сечењу дрва
Након што каже ово, Бродски ће се позабавити концептом „пасивног отпора“, изведеног из оног фамозног Христосовог наука о окретању другог образа. Но Бродски не би био Бродски кад се не би разликовао од Толстоја, Гандија, Мартина Лутера Кинга.
Он матурантима прича један доживљај из властитог живота. Наиме, док је Бродски као двадесетчетворогодишњак робијао, постојао је у затворима обичај да, када треба нацепати дрва, чувари то представљају као „социјалистичко такмичење у сечењу дрва“. Бродски је упитао чувара шта би било ако би он одбио да цепа дрва, а овај је одговорио да у том случају неће добити храну.
Шта је Бродски урадио? Дванаест сати је, без прекида, цепао дрва. Кад су остали сели да једу – он је цепао, кад су отишли да се одморе – он је цепао, кад су сви престали – он је цепао. Чувари и затвореници прво су му се ругали, затим се чудили, да би их напослетку обузео ужас. Тек кад је пао мрак Бродски је отишао да спава и отада га никад више нису звали да цепа дрва. А потицај за овај чин Бродски је нашао управо у Исусовим речима. Јер „А ја вам кажем да се не браните од зла,/ него ако те ко удари по десноме твом образу,/ обрни му и други“; није целовит стих. Постоји и наставак: „И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме/ Подај му и хаљину./ И ако те потјера на један сахат,/ иди с њиме два“.
Лична храброст
Бродски каже овако: „Кад се цитирају у целини, ови стихови имају мало везе са ненасилним или пасивним отпором, са принципима да се не узврати истом мером и одговарајућим добрим на зло. Значење ових стихова је све осим пасивно, јер оно наговештава да зло претеривањем може постати апсурдно; наговештава да се зло може направити апсурдним ако наткриљујеш његове захтеве снагом свог удовољавања, чиме обезвређујеш повреду.“
То је излаз који Бродски нуди и својим животом и својим делом. А и његово писање прозе уклапа се понешто у тај „излаз“. Поезију је хвалио прозом, а прозу је вређао у прози. Ексцентричност је један од начина да се сачува слобода.
Каже Бродски и ово: „Живот – такав какав је – није борба између Добра и Зла, него пре између Зла и Ужаса. И човеков задатак се данас своди на то да остане добар у царству Зла, а не да и сам постане носилац тога Зла. Услови живота на земљи су се изузетно брзо закомпликовали и човек, очито неспреман на тако силовиту промену, чак и биолошки, сада је наклоњенији пре хистерији него храбрости. Али, ако не вери, управо га томе треба позивати – на личну храброст, а не на наду да ће неко (други режим, други председник) олакшати његов задатак.“
Ексцентричност и лична храброст две су заправо сродне особине. Скоро да би се могло рећи да нема ексцентричности без личне храбрости, мада је таква храброст понекад неосвештена. Бродски је, међутим, кроз своју поезију освестио и једно и друго, и за себе и за своје (добре) читаоце.
Извор: rt.rs
