Многи предјели из овог краја као што су Розин врх, Боровник, добили имена по вилама, једно од њих је и Јадович који се налази недалеко Дажника, ски-центара Вучје, Коњског Убла, Розина врха, Боровника … Локалне легенде постају велики потенцијал туристичке понуде, те је Агро-туристички кластер „Зелени бријег“ одлучио да подијели једну од њих јавности.
Зрно Брајичић имао катун у Јаблан долу код Боровника и ту изјављивао са овцама. Како је у једном омару саградио зимски стан (колиба), овце је зими држао на планини. – Једне зиме он остави своја два брата код оваца и сађе у Озриниће. Не потраја дуго кад се у селу код куће обрете његов пас шаров, сав оскубен.
Зрно се одмах досјети да је нека невоља снашла његову браћу из истих стопа пође на планину. Када дође тамо, имао је шта видјети: овце од велике глади појеле сву вуну једна са друге, а оба брата леже крај огњишта задављени. Склони их у дно колибе и наложи ватру.
Онда отвори врата од колибе, одсијече једну букову цјепаницу и легне на мјесто мртвога брата, претварајући се да спава. Кад је било око поноћи појави се на вратима колибе вила, па приступи огњишту, тресући снијег са косе. У тај мах Зрно скочи и оном цјепаницом вилу снажно удари међу очи.
Она закука из свега гласа, па се примаче Зрну и стаде га молити: ‘‘Приудари, Брајићу Зрно! Приудари, богом побратиме!‘‘ А Зрно јој одговори: ‘‘Зрно удара само једном!‘‘, јер је знао да вилу не смије ударити више но један пут. Кукајући из свег гласа вила изађе из колибе дозивајући своје сестре: Розу из Розиног врха, Плану из Планиника и Борику из Боровника. Кад је свануло Зрно крене њеним трагом налазећи свуда по кап крви у снијегу. Кад је стигао вилу, чуо је њен јаук и у том тренутку под њом је пропануо снијег, а она изгорјела и од ње остала само шака пепела. Отада се то мјесто гдје је вила последњи пут јаукнула, зове Јадович – каже легенда.
Агро-туристички кластер „Зелени бријег“
Никшић, 24.01.2024 г.
Извор: Новине Никшића
