Један од најпопуларнијих спортских коментатора у Америци Бил Симонс сматра да је Никола Јокић „прешао игрицу“ и да се просто поиграва са конкуренцијом
Ово је Јокићев свет, а сви ми остали само живимо у њему – одушевљено је узвикнуо Крис Марлоу, коментатор локалне денверске ТВ станице „Алтитуд спортс“ након што је српски кошаркаш у последњим секундама погодио тројку за победу против младе и врло борбене екипе ”Орландо меџика”.
Док је време истицало при нерешеном резултату, Јокић је добио од свог саиграча Мареја лопту на врху рекета, направио неколико корака уназад и хладнокрвно, у стилу Дирка Новицког, погодио шут са високим луком преко руке противничког играча.
Читава хала експлодирала је од одушевљења, након чега је почело добро познато хорско скандирање „МВП, МВП“.
Одлучујући поени крунисали су фантастичну индивидуалну партију с обзиром да је Јокић те вечери остварио трипл-дабл са 17 поена, 14 асистенција и 10 скокова.
Сличан сценарио одиграо се и само неколико дана раније против Њу Орлеанса на гостујућем терену када је поново погодио „флоутер“ за победу и уписао нови трипл-дабл, 15-ти по реду у текућој сезони (по чему је водећи у НБА) и 91. у његовој каријери.
У тој врло гламурозној и медијски потенцираној категорији, која истиче статистичку изузетност и разноврсност у доприносу игри тима, Никола Јокић је најбољи центар свих времена, јер је још почетком новембра престигао легендарног Вилта Чемберлена по броју трипл-даблова у каријери.
Јокићеве бриљантне партије које обарају све рекорде омогућиле су његовим „Денвер нагетсима“ да се докопају лидерске позиције у Западној конференцији, а све су чешће расправе и препирке међу НБА аналитичарима и стручњацима о томе да ли српски кошаркаш заслужује да по трећи пут заредом понесе епитет „најкориснијег кошаркаша лиге“, што је пре њега пошло за руком само већ поменутом Вилту Чемберлену и великом асу Селтикса Ларију Бирду.
Иако постоји известан отпор да се награда по трећи пут заредом додели играчу који још увек није освојио титулу, Јокићеве изузетне бројке (практично, он просечно бележи трипл-дабл) али и његов укупан утицај на игру свог тима чине га неизбежним у свакој дискусији о тренутно најбољем кошаркашу на свету.
Начин на који Јокић разуме игру и види сваку акцију неколико потеза унапред, по Симонсу, омогућава му да од утакмице до утакмице бира метод којим ће казнити противничку одбрану. Ако га удвајају, његова „плејмејкерска“ додавачка вештина и креативност, преглед игре и читање углова кретања и геометрије терена отварају лаке позиције за поентирање саиграчима, што њему доноси двоцифрене бројеве асистенција, сасвим атипичне за једну „петицу“.
Боља здравствена ситуација у екипи и нека појачања преко лета створили су услове да Јокићеве асистенције и његова несебичност још више дођу до изражаја ове сезоне, јер је тренутно други по броју додавања у читавој лиги.
Довољно је подсетити се недавне утакмице против славних „Лејкерса“ када је успео да стигне до трипл-дабла и да контролише читав ток меча са само пет шутева.
С друге стране, ако противник одлучи да га покрива са само једним играчем, Јокић је апсолутно способан да сваком тиму и сваком чувару са лакоћом испоручи 40 плус поена уз висок проценат шута.
Његов нападачки арсенал је толико технички софистициран и разноврстан да не постоји играч који га може сачувати.
Још увек се у НБА круговима шаљиво препричава ситуација из прошле сезоне када је горостасном Французу Рудију Гоберу, званично најбољем одбрамбеном играчу лиге, у директном дуелу дао 47 поена, практично без промашаја.
I’ve been watching Jokic for six seasons now. I think the best thing I can say about him is I still have no idea how I would cover him.
The two other times I’ve felt that was against Michael and Shaq. pic.twitter.com/EPTQ5U4NKe
— George Karl (@CoachKarl22) January 10, 2023
Гобер је током једне од одбрамбених поставки при крају меча својим саигачима довикнуо да му не треба „помоћ“ на Јокићу и да може да га чува један на један, након чега га је Никола доброћудно погледао и уз изненађени осмех му само добацио: „брате, имам већ 47 поена, боље зови помоћ да не одем на преко педесет.“
Бивши тренер „Денвер нагетса“ и један од најцењенијих кошаркашких умова у Америци Џорџ Карл недавно је на Твитеру написао да највећи комплимент који може да удели Јокићу јесте то да и даље не може да смисли тактику како би га чувао. То му се, каже, десило само још у два случаја током његове тренерске каријере, а у питању су били Мајкл Џордан и Шекил О’Нил.
Легендарни центар и двоструки НБА шампион Хаким Олајџувон такође се у једном интервјуу изјаснио да је Јокић његов тренутно омиљени играч за гледање, посебно апострофирајући његову снагу да заузме позицију у рекету и бројне финте и варке које вешто користи како би се ослободио својих чувара.
Мора се истаћи да оно што посебно одушевљава у вези с Јокићем јесте то што његова доминација траје у време када се игра вероватно атлетски најзахтевнија кошарка у историји. НБА играчи су бржи, јачи и скочнији него икада пре, а инсистирање на шуту за три поена убрзало је игру и раширило терен тако да се од центара данас очекује да често излазе изван рекета и у одбрани преузимају хитре бекове.
Имајући у виду моћан атлетски потенцијал тамнопутих играча попут Јаниса Адетокумпа, Џа Морента или Леброна Џејмса, потпуно је неочекивано да се на врху свих листа за МВП награду налазе два бела момка са Балкана којима физикалије нису баш јача страна.
Иако се често претерује са потенцирањем физичких недостатака двојца Јокић-Дончић (Јокић је, рецимо, у сјајној кондицији и има дуге и врло брзе руке, а Дончић је изузетно јак и издржљив за своју позицију), јасно је да њихов успех превасходно зависи од вансеријске кошаркашке интелигенције и техничке поткованости по којој су одувек били препознатљиви изданци чувене југословенске школе кошарке.
Ту је такође и она црта позитивног безобразлука и урођене самоуверености која деценијама краси баскеташе са ових простора.
Како је јавна тајна да у НБА свлачионицама влада обрнути расизам, и да се са потцењивањем гледа на играче светлије пути, можда је управо та балканска дрскост и чврстина оно што је помогло Јокићу и Дончићу да победе предрасуде и да се издигну изнад конкуренције.
Остаје за сада неостварена жеља бројних наших љубитеља кошарке да једног дана, када већ то није било могуће у дресу Србије, ова два мајстора заиграју у истом НБА тиму и освоје заједно шампионски прстен.
Освајање НБА титуле свакако јесте једини преостали корак који дели Јокића од статуса једног од највећих играча свих времена.
„Денвер нагетси“ никада у својој историји нису били у финалу, а камоли освојили титулу, тако да, у том смислу, Јокић игра и против локалне традиције.
Ове године, захваљујући здравијим и бољим саиграчима, Никола Јокић има врло реалну шансу да уђе у историју као човек који ће донети „Нагетсима“ прву титулу и као први српски играч који ће освојити НБА прстен као водећи играч своје екипе (Дарко Миличић и Предраг Стојаковић су били резерве у Детроиту, односно Даласу).
Ако му то пође за руком, он ће, у очима становника државе Колорадо, постати бесмртни херој, а град Денвер ће, ако већ то није, понети титулу најсрпскијег града у Америци после Чикага.
Њега у Денверу већ обожавају, не само због МВП награда и победа које је донео екипи, већ и због непретенциозног понашања ван терена, оперисаног од сваке сујете, које одудара од других НБА звезда које су често склоне самопромоцији и егоманијаштву.
Захваљујући кошаркашком умећу, али подједнако и својом скромношћу и аутентичношћу, популарни Џокер постао је, уз Новака Ђоковића, један од најбољих и најпрепознатљивијих глобалних амбасадора нашег спорта, народа и државе.
Спорт свакако није најважнија ствар на свету, али није мала ствар када један народ од десетак милиона душа има у два од три најпопуларнија спорта званично најбољег на планети.
То ипак није случајност, то могу само Срби.
Марко Танасковић
Извор: РТ.рс
