Сваки Британац који направи нешто значајније у свом послу, био он фудбалски тренер Алекс Фергусон, или музичар „Битлса“ Пол Макартни, у уређеном британском друштву одмах добије почасти сједања у некаквим „горњим” одајама и ону симпатичну титулу „сер”.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ово их, иако још живе и активне, уводи у ред бесмртника. Ето у чему је значај чувања традиције и њених институција и у најмодернијим друштвима. Успјешни домети, на овај начин, постају опште иконе и „домаћи задаци” за све „поданике круне”.
Мали народи, разбијени у парам-парчад историјских мјена, немају такву јавну културу. Па нити су више традиционални, нити знају шта је сопствена традиција, а нити су, нажалост, модерни. Немајући ништа налик институцијама, ови народи су препуштени околностима у којима изврсни појединци постају институције. Они мијењају и краља, и дом лордова и вјечне титуле. Напросто, они сами јесу краљеви, дворови и институције.
Зато имамо аеродром у Београду Никола Тесла, и ако сам добро упућен – један авион са именом Новака Ђоковића. Е сад, најбољи кошаркаш планете, Никола Јокић, и Ђоковић који шири своје домете од момента кад је авион добио име по њему, постављају нове задатке пред српски народ и друштво у Србији и Црној Гори. И доводе нас до помисли да нећемо имати толико улица, банака, авиона и бродова, који би могли бити постоља да се на њима испишу сва имена и титуле које су освојили и које ће освојити ова два изврсна Србина. Догодине у Паризу!
До читања у наредном броју.
