Три делимично преклопљена феномена доприносе стварању утиска да, глобално гледано, долази до “препорода религије”. То су: (а) мисионарско ширење великих светских религија, (б) њихово фундаменталистичко заоштравање и (ц) политичка инструментализација њиховог насилног потенцијала.

(а) Први знак виталности светских религија представља чињеница да у свим верским заједницама и црквама јачају ортодоксне, или барем конзервативне групе. Ово се пођеднако односи на хиндуизам и будизам колико и на три монотеистичке религије. Најуочљивије је ширење етаблираних религија у Африци и у земљама источне и југоисточне Азије. Очигледно је да успех мисионарства делимично зависи и од флексибилности њихових организацијских облика. Римокатоличка мултикултурална и транс-национална црква боље се прилагодила трендовима глобализације од државно-национално устројених протестантских цркава које су тренутно и највећи губитници. Најдинамичније се развијају децентрализоване исламске мреже (највише у подсахарским подручјима Африке) и јеванђелисти (најпре у Јужној Америци). Њих одликује екстатичка религиозност коју распаљују појединачни харизматични појединци.
(б) Религијски покрети који се најбрже развијају, попут пентекосталних покрета и радикалних муслимана, спадају у групу оних који би се најпре могли назвати “фундаменталистичким”. Ови покрети се или боре против модерног света, или се пак из њега повлаче у изолацију. Њихов култ повезује спиритуализам и очекивање Судњег дана са ригидним моралним концептима и вером која почива на дословном тумачењу Библије.

Као контраст овоме, нове верске покрете, тзв. „new age” покрете, који су у великом броју изникли још седамдесетих година прошлог века, карактерише својеврсни “калифорнијски” синкретизам. Они са протестантима деле де-институционализовану форму верске праксе. У Јапану је никло чак 400 таквих секти које елементе будизма и популарног веровања комбинују са псеудонаучним и езотеричним учењима и доктринама. У Народној Републици Кини политичка и државна репресија против секте Фалун Гонг скренула је пажњу на велики број “нових религија” које окупљају, како се процењује, чак осамдесет милиона људи.
(ц) И на крају, режим мула у Ирану и исламски тероризам само су најспектакуларнији примери политичке разуларености верског насилног потенцијала. Сукоби, који обично имају неки профани узрок, најчешће се распламсавају тек пошто буду религијски кодификовани. То важи како за “десекуларизацију” конфликта на Блиском истоку, за политику хиндуистичког национализма и с тим повезаног сукоба Индије и Пакистана, тако и за мобилизацију религијске деснице у САД пре и за време инвазије на Ирак.
Извор: Пешчаник
