Одређене промене на глобалном плану, као и врло видљиви сукоби који се распламсавају поводом верских питања, доводе у сумњу тврдњу да религија губи на свом значају.
Да би неко друштво могло постати “постсекуларно” оно претходно мора да прође кроз фазу “секуларности”. Дакле, тај се спорни став може односити само на добростојећа европска друштва и на земље попут Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, то јест на земље у којима су грађани протоком времена полако губили везу са религијом, да би од краја Другог светског рата до данас та веза додатно драстично попустила. У тим је земљама углавном раширена свест о секуларизацији друштва. Али ако употребимо индикаторе које обично користи социологија религије можемо рећи да се верско понашање и верска уверења домаћег становништва у међувремену нису толико драстично променила да би на основу њиховог описа било оправдано та друштва назвати “постсекуларним”. Код нас трендови удаљавања верника од цркве, као и појава нових спиритуалних облика религиозности, не успевају да компензују опипљиве губитке које су претрпеле велике религијске заједнице.
Међутим, одређене промене на глобалном плану, као и врло видљиви сукоби који се распламсавају поводом верских питања, доводе у сумњу тврдњу да религија губи на свом значају. Међу социолозима има све мање поклоника, једно време неспорне тезе, како постоји веза између модернизације друштва и секуларизације становништва. Хајде да размотримо три претпоставке на којима почива ова наизглед прихватљива теза.
Као прво, прогрес науке и технологије захтева антропоцентрично схватање целине света који је “лишен зачараности”, будући да се може каузално објаснити; научно просвећена свест тешко да може ићи руку под руку са теоцентричним и метафизичким сликама света. Као друго, у процесу функционалне диференцијације друштвених подсистема, цркве и верске заједнице губе свој утицај на право, политику и јавно благостање, културу, образовање и науку; ограничавају се на своју изворну улогу управљања “добрима спасења”, претварајући практиковање религије у мање или више приватну ствар и губећи тиме значај и утицај на јавној сцени. Коначно, како друштва престају да се ослањају на аграр и постају све више индустријска и постиндустријска, тако расту и нивои социјалне сигурности и благостања; са смањењем ризика и све већом егзистенцијалном сигурношћу нестаје и потреба појединца за праксом која почива на обећању да је кроз комуникацију са “оностраним”, то јест с космичком силом, могуће обуздати контингенције којима се иначе не може управљати.
Ово су биле главне полазне тачке и разлози за тезу о секуларизацији. У експертској јавности и међу социолозима ова теза представља предмет спорења и контроверзе већ више од две деценије. У последње време, у оквиру не баш сасвим неутемељене критике евроцентрично сужене визуре, спомиње се чак “крај теорије секуларизације”. Америка, у којој се већ дуго не смањује виталност верских заједница, нити опада број верника и верски активних грађана, ипак представља врхунац модернизације. Мада је дуго сматрана важним изузетком у тренду секуларизације, данас, када смо наоружани новим спознајама које пружају глобално проширени погледи на друге културе и светске религије, можемо рећи да Америка изгледа као потпуно редован случај. Пођемо ли од ревизионистичког становишта, изгледа како ће пре бити да догађаји у Европи, и њен западњачки рационализам који је требало да буде узор остатку планете, данас представљају изузетак а не правило, посебан а не типичан пут.
Извор: Пешчаник
