До сада сам на питање зашто у великој мери секуларизована друштва ипак можемо да назовемо „постсекуларним”, покушавао да одговорим са становишта социолога који посматра ситуацију. У тим друштвима религија има своје место и значај на јавној сцени, док секуларистичка убеђеност да ће религија у процесу убрзане модернизације нестати свуда у свету, губи тло под ногама.
Уколико, међутим, усвојимо перспективу учесника, намеће нам се другачије, нормативно питање: како да разумемо себе као припаднике постсекуларног друштва, и шта једни од других треба да очекујемо како бисмо у условима наших историјски чврсто укалупљених националних држава сачували цивилизоване односе и опхођење између грађана, упркос расту плурализма како у култури тако и у религијским схватањима у свету?
Сва европска друштва данас суочена су са овим питањем. Док сам, припремао ово предавање, извештавање медија, само током тог једног викенда, понудило ми је три различита „случаја”. Француски председник Саркози је за 4000 повећао број позорника и полицајаца у предграђима Париза која су озлоглашена по испадима младих Алжираца; кентерберијски надбискуп препоручио је британским законодавцима да усвоје одређене делове шеријатског права који су везани за породична питања и примене их на муслимане у Великој Британији; деветоро Турака, од чега четворо деце, погинуло је у пожару у стамбеној згради у Лудвигсхафену, те су, иако узрок пожара још није био откривен, турски медији одмах реаговали с дубоком сумњом и великим негодовањем; затим је турски премијер приликом посете Немачкој обишао место пожара и након тога у јавности наступио на начин који нимало није допринео смиривању ситуације, што је, на крају, изазвало веома оштре реакције у немачкој штампи.
Ове дебате попримиле су још заоштреније тонове након терористичког напада 11. септембра 2001. године. По свом квалитету издвајају се дискусије које су започете у Холандији, поводом убиства Теа ван Гога, као и у Данској када су у питању биле карикатуре пророка Мухамеда. Одјеци ових дискусија осетили су се и изван граница ових држава, широм Европе. Мени су биле занимљиве позадинске претпоставке оних учесника који су расправи о “Исламу у Еуропи” дали тако експлозивну снагу. Но пре него што уроним у филозофско језгро ових реципрочних пребацивања, морам прецизно да скицирам заједничко полазиште супротстављених страна – доктрину о одвојености цркве од државе.
Одвојеност цркве од државе
Секуларизација државне власти била је примерен одговор на верске ратове с почетка новог доба. Начело “одвајања цркве од државе” примењивало се корак по корак, у различитим друштвеним уређењима различитих држава и увек на различит начин. У мери у којој државна власт има секуларни карактер, дотад толерисане верске мањине освајају своја права – од права на слободу вероисповести до једнаког права на слободно и равноправно практиковање своје вере. Погледамо ли како се историјски одвијао тај дуги процес који сеже све до двадесетог века, доста ћемо научити о претпоставкама групних достигнућа инклузивне, за све грађане једнако ваљане, верске слободе.
Након реформације, држава се најпре нашла пред темељним задатком помирења конфесионално подељеног друштва, дакле успостављања реда и мира. У контексту данашње дебате, холандска ауторка Маргриет де Мор овако подсећа своје суграђане на те почетке: “Толеранција се обично повезује с поштовањем али наша толеранција, чији су корени у 16. и 17. веку, уопште не почива на поштовању, напротив. Мрзели смо вере других, католици и калвинисти нису имали ни трунку поштовања према гледиштима друге стране, а осамдесетогодишњи рат није био само побуна против Шпаније него и крвави џихад ортодоксних калвиниста против католичанства”. Ускоро ћемо видети на какву је врсту поштовања мислила Маргриет де Мор.
По питању реда и мира, државне власти су, чак и када су биле везане за доминантну вероисповест, биле приморане да се држе неутралне позиције. Морале су разоружати сукобљене стране, пронаћи примерене аранжмане за пријатељски заједнички живот непријатељских вероисповести и надгледати њихову мирну коегзистенцију. У конфесионално подељеним земљама као што су Немачка или Холандија, непријатељске поткултуре се често тако угнезде да заправо остају потпуно стране једна за другу. Међутим, управо се такав модус вивенди показао недовољним (и то је оно што бих волео да подвучем) када су уставне револуције касног 18. века произвеле нови политички поредак у којем је потпуно секуларизована државна власт подвргнута истовремено и владавини закона и демократској вољи народа.
Извор: Пешчаник (С енглеског превела Лана Будимлић)
