Имао је велику обријану главу на танком врату и пивски трбух.
Кратке и несразмерно мршаве ноге.
Прави севап ефендија. За његовим столом само је он плаћао.
Запослен у Већу синдиката на некадашњем тргу Маркса и Енгелса (сада Пашићевом) увек у некадашњој „Прешеновој клети“ легендарној кафани које више нема.
Пошто није у канцеларији имао никаквог посла време је проводио у кафани са новинарима и песницима.
Остало је упамћено да је само једном дао један предлог на неком састанку где је морао да присуствује.
Док је прелазио улицу између Трга и кафане кола су ударила и повредила његовог пријатеља и старог пилца писца Ђ.Д.
Подигао је руку и затражио реч:
„Ја предлажем другови да се прокопа тунел између „Прешернове клети
„Дома синдиката. Да нам не страдају уметници.“
Отац, учесник оснивачког конгреса комуниста у Вуковару, добио га је касно са бркатом секретарицом скојевком која никуд није ишла без љевора.
Био је лош ђак.
„Како да падне на годину. Знате ли ви да је он мозгоња“
„Све ће се уредити друже. Све, све..“ дрхтао је уплашени директор.
„Он је Мозгоња“ објашњавао је директор професорима тражећи да му поправе слабе.
Стигло и до разреда. Сазнали ђаци.
Од тад га нико другачије није звао. Мозгоња. И њему се допало.
Милун Милуновић Мозгоња.
Пет година је провео на праву али сем одбране и заштите ништа од испита није положио. На крају су га запослили у Већу синдиката. Ту је проводио радни век.
Дошле су деведесете. Првобитна акумулација капитала. Расподеле ратног плена.
Одабрани другови су подизали милионске кредите у динарима и претварали у марке. Инфлација је подивљала.
За плату ми се дешавало да могу да купим десет јаја. Дан пред заустављена инфлација одштампана је новчаница од милијарду динара.
Врховни Друг је купио вилу на Дедињу за две хиљаде евра.
„Слушај Мозгоњу рекао је друг Ледени Мозгоњи, треба да узмеш кредит док се још може.“
„А како да вратим?“
„Има другова што о томе брину. Ниси ти било чији. Ти си бре наш! Јавићемо ти кад да вратиш“
И Мозгоња је подигао кредит.
У „Прешерновој клети„ се само о томе шаптало. Наравно сви су пили на његов рачун- Мозгоње. Довео је и трубаче. И Румунке.
Купио станове на Врачару. Кола. Шофера. Преко пешачког су га келнери преносили.
Лили стриптизета из „Лотике“ свлачила се на његовом столу.
Потрајало је три године.
А онда је за необавештене неочекивано инфлација стала.
Већина другова је за по стотинак евра купила све што је било на продају.
Али Мозгоњу, малог Мозгоњу заузети првобитном акумулацијом капитала сви су заборавили. Није било никог да му каже да кредите треба да врати. Са пар стотина марака.
Стигао је деда Аврамов динар, забрана на плату, извршитељи, заплена станова.
Нестали су пријетељи. Није могао да добије пиће ни да се нивелише.
Вратио се возом у завичај у ђедову камену кућу на крају града окуженог каменим брдима.
Ту, где су се још сећали ко му је био отац.
Постао Црногорац. Плаћали су му пиће да псује Београд и Србе који су га попљачкали.
Небојша Јеврић
Извор: ИН4С
