Првом половином седамдесетих још су нас кажњавали батинама и код куће и у школи, милиционери су пендречили пијанице, силеџијство је било лепо уткано у свакодневицу. Па и у тадашњи нижеразредни фудбал.
Када сам се доселио у касабу, стадион „Јединства“ већ се налазило иза школског дворишта и земљаног игралишта за мали фудбал. Пут којим се из насеља излазило према Зворнику благо се пењао према бензинској пумпи да би онда водоравно наставио даље према Царској башти и Пањевима.
Стари стадион
Травната падина од пута до игралишта, иза северног гола, била је једина природна трибина. Десно је игралиште омеђила дрвена ограда школског дворишта, лево је то била ограда ветеринарске станице. Оквир другог гола на јужној страни визуелно су испуњавали шикаре, кукурузишта и ливаде Спечанског поља, на чијем крају су се на брду видели кровови кућа у засеоку Зелина.
Када би човек сео на падину испод пута, као да се налазио у новинарској ложи изнад фудбалског терена. Када би „Јединство“ играло утакмице купа и током седмице, учитељи у основној школи, нарочито за сунчаних дана, водили су узалудну битку против фудбала. Плави дресови домаћих фудбалера, и дресови разних боја на играчима екипа које су долазиле из комшилука, у кругу од тридесетак километара, галама, псовке и узвици одобравања окупљених људи, били су толико друкчији од поспане свакодневице, да су се дечији вратови из учионица окренутих ка игралишту стално истезали ка прозору.
А када би домаћа екипа дала го, пропраћен здушним урликом људи поређаних тик уз аут линију, уочи меча помало вијугаво нанесену кречом, деца би поскакала из клупа ка прозору, гомилала се и гуркала, преплитали су се узбуђени дечији гласови: Ко га је дао? Јел` Гоша? Све док љутити глас учитељице не би вратио деришта у клупе.
Првих пет година
Почетак седамдесетих је у породичним албумима краљевство црно-белих слика. Ја га се сећам у јарким бојама. Јунаци су били навални играчи, пре свих Гојко звани Гоша, који је на дресу имао број девет. Фудбал је тада био игра са центарфором као главним јунаком. Плећат и чврст, висока чела, Гоша је најчешће главом забијао голове, скачући више и боље од противничке одбране. Меснати звук удара главе о лопту, после скока из блата шеснаестераца, узалудан лет противничког голмана и лопта са 32 црна и бела петоугла – бубамара – засиктала би у мрежи. Радост окупљених мештана се изражавала циком, вриском, подврискивањем, арлаукањем, смехом, скакањем, утрчавањем у терен, грљењем и љубљењем играча који је лопту послао преко линије у оквир гола.
Тада нисмо знали да је „бубамара“ настала исте године када је и основан фудбалски клуб нашег детињства – 1970. Смишљена је за Светско фудбалско првенство у Мексику, како би била уочљивија на телевизијским екранима. Телстар – међународни назив те лопте – никада није стигао до фудбалског игралишта „Јединства“.
Када су утакмице игране викендом, чучао сам са осталим дечацима из комшилука иза гола. Трчали смо за лоптама које су зујале преко гола или поред њега. Такмичили смо се ко ће пре стићи до ње и додати је следећем омиљеном играчу, човеку са бројем један на леђима. Хазим звани Жабац био је голман од гуме, летач за немогућим лоптама. Његове параде су биле атрактивне попут циркуских тачки. Ми, дечаци, веровали смо пре сваке утакмице да ће Гоша дати три комада, а да ће Жабац одбранити све.
Свакодневно силеџијство
Дешавало се да се ствари отму контроли. Дешавало би се то мутним, недељним данима с почетка јесени, који су се мучили да са плећа збаце прве јутарње магле. Када би гостујућа екипа била лукавија, те би бранећи се „из бункера“ преко неког хитрог кепеца у противнападу забила го, па се опет претворила у јежа, набијајући сваком приликом лопту ван терена, далеко према ромском насељу Олановици; када би се приближавао и крај утакмице, а рвачке фигуре у шеснаестерцу не би произвеле ни погодак ни пенал, онда би окупљена светина тражила кривца.
То би био судија. Пљуштале би маштовите псовке на његов рачун, свака убачена лопта у противнички шеснаестерац била би пропраћена урлицима „пенал“ још пре него што би она дотакла било кога. Дешавало се да судија поклекне под притиском, па би неки театрални пад брзоногог Ћанета или Цигино посртање после неуспеле финте уз резак звук пиштаљке прогласио пеналом. То би задовољило глад гомиле.
Сећам се једног таквог сусрета на којем је судија заборавио где је и у којој епохи. Првом половином седамдесетих још су нас кажњавали батинама и код куће и у школи, милиционери су пендречили пијанице, тупави мужеви кратког фитиља своје жене дугог језика, силеџијство је било лепо уткано у свакодневицу. Судија који је хтео да у најнижем могућем рангу суди поштено, штитећи игру од дивљих страсти, стављао би своје здравље на коцку. Нарочито ако би гости на терену били бољи, његово поштење би се суочавало са бесом навијача.
Кад вијају судију
Једном је судија код резултата 1:0 за гостујућу екипу свирао пенал на погрешној страни – за госте. И то у претпоследњој минути. Противнички играч није ни наместио лопту на белу тачку, Жабац још није био на линији оног јужног гола иза којег у се видели шикаре и кукурузишта, а мештани су провалили на терен, неко са кишобраном, неко са летвом, откинутом са школске ограде, неко са каменом. Судија је био онизак и проћелав, очигледно ветеран „Шабан-лиге“ како смо звали овај најнижи ранг такмичења. Није се двоумио ни секунду.
Почео је да бежи мимо гола испраћен зачуђеним погледом Жапца и противничког центарфора који је држао лопту у руци. Необично брзо кретање здепастог човека у црном одавало је велики страх. Убрзо је нестао међу грмљем и после неког времена само су се могли видети врхови кукурузних стабљика како се тресу уздуж његове путање.
Наставак приче се после препричавао по кафанама, а ми, деца, прислушкивали смо и памтили. Херо је предвидео развој догађаја, па је, чим је судија свирао пенал, пожурио на колски пут који пресеца кукурузиште. Када је избезумљени судија истрчао пред њега он му је махнуо и рекао поверљивим гласом: „Бјежи `вамо, да те сакријем, ето их иза тебе“. Треба ли рећи да је судија у свом очају поверовао, да га је Херо први одвалио дланом посред потиљка, да је судија пао, а да су га оних пет-шест прогонитеља сустигли па су се као помахнитали бацили на њега. Кажу да је завршио на Градини – болници у Тузли – и да се брзо опоравио, али да се мануо суђења.
Историјска утакмица пионирског састава
Једне недеље, могло је бити већ поодмакло пролеће средином седамдесетих, већ у осам ујутро неко ме је дозивао испод прозора. Извирио сам. Илија, Окац, Самир и Ћиро. Рекли су да је управа „Јединства“ напросто заборавила да почиње такмичење у пионирској лиги. Пионири из Живиница су већ на стадиону. Ако се не појавимо на терену као тим „Јединства“ брука ће бити велика. Онда је све ишло као на покретној траци. Буцо, рустикални бек првог тима, становао је одмах код Мале пијаце, па је босоног истрчао из зграде и прогласио се тренером.
Поделио је нама, с коца и конопца окупљеним дечацима из центра касабе, неке испране и превелике дресове из магацина „Јединства“, мемљиве просторије одмах до Дома културе. Ко је имао веће стопало, добио би старе копачке, очито предвиђене за бацање. Ко није, играо је у својим патикама или босоног. Навукао сам пар искрзаних копачки са крампонима који су се закивали кроз ђон. На левој нози ме жуљао врх чавла. Буцо нас је одвео на игралиште.
Стајао сам на јужном голу. Пречка ми је била превисока, стативе безнадежно далеко. Добро уиграни клинци из Живиница у плаво-белим дресовима су се поигравали са нама. Били смо само чопор дечака који први пут игра на великом терену. Примио сам пет комада. Нашу част је спасио Селим, забивши левом ногом први и једини погодак за пионирски тим „Јединства“.
Јуниорски дани
Уместо да се манем те работе, ипак сам се још једном окушао као голман. Другом половином седамдесетих основали су јуниорски погон клуба. Прва јуниорска генерација била је скоро непобедива. Када су израсли у првотимце, требало је обновити јуниорску екипу. Пријавио сам се, јер су се сви пријавили. Прошао сам припреме. Сећам се и неколико утакмица.
На путу према Тузли постоји место Тојшићи. Тамошњи фудбалски клуб зове се „Слога“. Између стадиона „Јединства“ и стадиона „Слоге“ једва да има десетак километара. Просторна блискост се претворила у жучно ривалство два фудбалска клуба. Сусрети те две екипе били су посебни догађаји у оба места – људи су рано полазили ка стадиону, посебно сочно вређали противничке фудбалере – свакога су знали и по надимку. Лопта би се закотрљала и почињао би рат. На терену и око њега.
Једном сам у Тојшићима одиграо јуниорску утакмицу, а онда је, почетком сусрета првотимаца, целокупни јуниорски тим „Јединства“ почео да громогласно навија. Домаћинима се то није свидело. Најпре је један од припитих локалних ђилкоша узвикнуо: „Зиге-заге, зиге-заге“. Из стотину грла је ођекнуло: „Хеј,хеј,хеј!“. Неки гастарбајтер је донео помало извитоперен узвик из Немачке. Цике-цаке је најпре био бојни поклич пруске пешадије, потом су тако подизали адреналин клинцима у Хитлерјугенду, да би после Другог светског рата узвик постао уобичајен међу припитим момцима на вашарима у Баварској, и на трибинама међу најватренијим навијачима. Ништа од тога тада нисам знао, али сам схватио да предводник који нас прска пивском пеном и урла овај пруски бојни поклич, поручује да не треба да рачунамо на традиционално гостопримство. Почели су да нас гуркају, полетео је и понеки пластични упаљач. Заћутали смо. До краја утакмице су се чули само навијачи „Слоге“.
Намештање
Ипак, сећам се и сусрета „Јединства“ и „Слоге“ који нашем тиму није значио ништа, а момцима из Тојшића је била потребна победа да би ушли у виши ранг. Упркос тешком ривалству пуном мутних страсти, управе су се у кафани договориле. Жабац није бранио, уместо њега је други голман, мој комшија, наставник музичког, добио јединствену прилику да покаже да упркос доброј вољи не уме да одбрани баш сваки шут који су играчи „Слоге“ као на тренингу серијски упућивали ка његовом голу. Он је примио седам комада.
Била су то времена када су људи фудбал схватали веома лично. То је био један од разлога што сам престао да тренирам. Свака лопта која би се иза мене нашла у мрежи, болела ме је више него некадашње пацке у школи. Имао сам и ја понеки звездани тренутак.
Као голман јуниорског састава „Јединства“ на пријатељској утакмици са тек основаним „Братством“ из Прњавора, села надомак вароши, одбранио сам пенал главном прњаворском голгетеру Хиби. Илија, мој халф и доцнији гитариста у бенду упитао ме је како сам погодио страну. „Замислиш да си ти Хиба. Онда знаш куда ће лопта“, одговорио сам. Није могао да прокљуви да ли мислим озбиљно, па се само насмејао.
Завичајна част
Већ следеће сезоне нисам више био у јуниорској екипи. Одлучили смо да лето проведемо радећи као надничари у Србији, како бисмо зарадили за две гитаре, бубњеве и појачало. Моју прву, неузвраћену љубав – фудбал – оставио сам због музике.
Када ми неко данас, више од пола века после мојег краткотрајног флерта са фудбалом, спомене „Јединство“, ја не помислим на нови стадион, изграђен крајем седамдесетих управо на оним кукурузиштима где се један судија суочио са срџбом руље. Сећам се да су деца из школе уместо часа физичког васпитања одвођена на равну пешчану површину новог стадиона, да размотавају четвороугаоно бусење траве и постављају га као коцкице тепиха у низ. И моје бусење је уграђено у тај травњак.
За мене је „Јединство“ ипак повезано са старим стадионом, који је данас прекривен бетоном средњошколског центра и асфалтираним игралиштем. Мада старог стадиона нема, када затворим очи видим Жапца како лети ка лопти, штопера Смају како маказицама избацује „бубамару“ из нашег шеснаестерца, Ахму који паметно гради игру, Гошу који се рве са противничким центархалфом, Ћанета који бежи уз десну страну, бржи и од лопте. Видим и све нас, окупили смо се иза северног гола, сви смо живи, ужагрених очију. Десетогодишњаци који чекају крај утакмице да својим ознојеним и блатњавим јунацима честитају јер су мушки бранили завичајну част.
Драгослав Дедовић
Извор: DW
