Има и казивања да је Свети Ђурђе гледао с ону страну Ријеке када су Немањићи зидали морачку Љепотицу
Ђурђевина је добила име у давнини по једном од најчувенијих људи свог доба – по Ђурађу (Ђурђу) Бранковићу који је по предању логоравао скоро пола години на једном од најљепших платоа изнад кањона Мораче, на великој и плодној заравни Вочја и Дугог Лаза. Вочје је у вријеме социјалистичке Југославије претворена у задругу.
Ђурађ је био са толико пратње да су скромни конаци Манастира Мораче били мали да приме њега и његову свиту.
Можда је било и другачије јер предање каже и да се син (а био му је брат) ктитора морачког манастира Стефана Немањића звао Ђурађ (Ђорђе) па му је по Стефановој смрти припало да буде обласни господар.
Можда је било и другачије, али како је год било, у међувремену, многи су заборавили ово чудесно слово „р“, а Ђурђевина је скраћена у Ђуђевину. Тиме је и лијева обала Мораче историјски препрана, а предање неутралисано да не смета будућности.
Има и казивања да је Свети Ђурђе гледао с ону страну Ријеке када су Немањићи зидали морачку Љепотицу.
Једини начин да останем свој, да не заборавим ко сам и гдје путујем, управо је ова плодна земља.
Мирис оранице, цвијета са старих, претрајалих Пожегача, с јабука Кожара, с трешања и дуња, сваког прољећа, врати ме у дјетињство. Није лако одржавати имање али то је јаче од мене – много ми више даје него што узима.
Идемо даље моја Ђурђевина и ја, остало нам је надам се још дивног заједничког пута.
У старим причама помиње се и проклета Јерина која је разграђивала ђурђевску Градину и носила да сазида свој Град.
Дивна је то прича о господарици која је само била штедљива па и на туђ рачун. Нисмо се никад навикли, одувујек смо више вољели расипнике, па и на наш рачун и на нашу штету
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
