Пише: Јасна Ивановић
Ништа тако квалитетно не украси улицу као дрворед и протест. Осмомартовски марш у Подгорици био је у том смислу врло успјешан, односно декоративан.
Парола водиља, ,,Не славимо, боримо се“, омаловажена је и прије но је протест одржан, и то од стране самих организаторки, с обзиром на то да је завршница програма дословно била музички концерт. Да контрадикторност буде изразитија, у најавном видеу, једна од музичарки позвала је грађане/ке да дођу на марш и да се ,,забаве“ скупа с бендовима који наступају. Стоји чињеница да борба може носити умјетнички па и забавни карактер, и стајала би легитимно и у концепту овог протеста, да он није представљен као протест посве другачијег и изричито монолитног карактера ‒ политичког. По ријечима организаторки, јубиларних је десет година ,,откако је овом празнику враћен политички карактер“, тј. откако се НВО Центар за женска права, можда неким пригодним пројектом, латио ове танане тематике. Откуд им идеја да капаришу све осмомартовске политичке борбе, збирне и појединачне, које су водиле жене у Црној Гори прије и након оснивања Центра за женска права, помало је мистерија а помало беспризорни безобразлук којим ускачу у сопствене желуце…нешто слично као у поменутом најавном видеу.
Елем, у првом погледу на протест изразита је разрокост ријечи и дјела. А у другом погледу, испод површине, стоји начин на који су организаторке разрадиле концепт протеста. Стоје опет ријечи, крупне, јасне и празне. Ако ријеч позива на дјело, а дјела (промјене система, револуције и сл) нема, који је разлог изговарања ријечи? Празнословље невладиног сектора, који се дјеловањем и те како уклапа у све идеолошке матрице политичког мејнстрима, доживљава у овим данима кулминацију након које неумитно слиједи сурвавање. Ко би боље доказао јаловост оваквог друштвеног дјеловања од пријетње нуклеарним ратом који нам стоји на главама? Иде то до трагикомедије, или до гротеске, као у оном цртаном филму кад Том и Џери нуде старцу измореном жеђу воду, а он презревши чашу једва изусти: ,,Имате ли…сок од грожђа?“
Да је ђаво ипак однио шалу далеко од цртаћа доказује дискретни шарм антифашизма, који се пројављује на нашем протесту као лајтмотив. Овом салонском, повер-поинт револуционарењу, на непријатно изненађење организаторки, може се брзо и довољно спочитати једном фразом Славоја Жижека, којом филозоф појашњава да је антифашизам а не религија нови опијум за масе. Непријатност расте ако додамо и то да је њихов, некада вољени Жижек дефинисао данашње антифашисте као корисне идиоте и слуге глобалног капитала.
Да је ђаво са шалом одмакао још даље показаће подсјећање на детаљ једне Пекићеве прозе наслова ,,Сива боја разума“. Детаљ се односи на црнкињу Изолу Вер Кери, која 1958. ножем рањава Мартина Лутера Кинга, црнца и вођу америчког антисегрегационизма. Проглашавају је неурачунљивом, на суд је не изводе и на неодређено вријеме затварају је у лудницу. ,,Зар црнкиња здраве памети може напасти човјека који се бори за њена права? Она то не може. Она мора да га обожава. Пошто га, очевидно, не обожава, луда је.“ По истој схеми наше организаторке хипотетички могу прогласити лудим све оне који критикују концепт њиховог осмомартовског протеста, нарочито ако је аутор критике заправо ауторка.
Но ауторка ће ипак искористити право да јој овако упакована роза боја Осмог марта више наличи на сиву из Пекићеве прозе, илити ‒ узалуд вам уста пуна розих облака.
