Пише: Јасна Ивановић
Савремена дидактика дефинише стицање знања као један од важнијих циљева наставног процеса, док се појам знања види као систем уређених чињеница и генерализација.
Суд о томе колика је улога чула у стварању система чињеница варирао је кроз различите епохе. Мислиоци попут Песталоција или Русоа, као представници традиционалног схватања очигледности у настави, сматрали су да је основни задатак наставе да ученику пружи чулна искуства или да омогући посматрање. Дидактичари данашњице виде улогу чула као полазну основу за мишљење и мисаоно расуђивање, тј. да се непосредно чињенично сазнање остварује чулним опажањем, а шире представе, закључци или везе међу њима у виду генерализација формирају се помоћу мисаоне активности.
Историја, дакле, биљежи различита схватања утицаја чулног искуства, али и његово стално присуство у наставном процесу. Било да овај утицај опажамо у Аристотеловом инсистирању на томе да његов ученик Александар Македонски сазнаје о животињама тако што ће их сецирати па потом биљежити запажања и формирати закључке, или да нешто слично видимо у начину на који је људско тијело проучавао Леонардо да Винчи, или пак увиђамо мисао о неопходности чулних опажања у Пијажеовој теорији когнитивног развоја, ,,углед“ чулности у разумијевању процеса учења је у мањој или већој мјери константно изражен.
Може се учинити необичном тврдња да се хришћанство кроз историју обилато користило научним принципом очигледне наставе, али ту тврдњу оправдава богослужбена укупност колико и њени детаљи.
Навешћемо овдје детаљ употребе полијелеја у храму и његове улоге у богослужењу. Сама ријеч грчког је поријекла и значи мноштво уља, или мноштво свјетала. Значење се везује за првобитне полијелеје, тј. раскошно украшене, најчешће масивне кружне конструкције са више уљаних свјетиљки. Касније је уље замијењено воском, па су полијелеји носили десетине и стотине свијећа, а у новије вријеме понегдје у католичким храмовима свијеће је замијенило електрично свјетло. Симболика полијелеја везује се за Божанску свјетлост, као нетварну енергију Божју. Украси на полијелеју најчешће су везани за Богородицу, Христа и анђеле. Док у католичкој традицији употреба полијелеја, поред речене симболичке, има и практичну функцију кроз освјетљавање храма, у православљу он има и литургијску улогу. У одређеним дијеловима богослужења полијелеј се лагано покреће или заљуља, чиме се предочава радовање небеских сила у славу Божју, анђеоска литургија која се непрестано одвија око Божјег престола. Овим чином током службе, на један очигледан начин, долази до заједништва небеске и земаљске Цркве.
Када су у питању српски храмови, полијелеји красе све веће задужбине Немањића ‒ Студеницу, Грачаницу, Сопоћане, Дечане… И свуда имају својеврсну дидактичку улогу као средство очигледне вјерске наставе. Дидактичка функција њихова траје од времена када су писмени били ријеткост, а вјерни читали с фресака. Тако је полијелеј у Високим Дечанима симболични а очигледни посредник између небеса и учесника у земаљској литургији, тј. између Христа Пантократора фрескописаног у централној куполи и вјерника подно куполе, у наосу, у чијем се централном дијелу налази полијелеј. Својим усмјереним и појачаним свјетлом током богослужења полијелеј истиче кључне поучне тачке фрескописа, те тако претвара читав храм у мапу спасења. Свјетлост с небеса пресијава се на доминантно плаве и златне (некада златним љуспама обложене) фреске, прелазећи из двије у три просторне димензије. Више хиљада фрескописаних ликова, који сачињавају преко двадесет сценских цјелина, скупа с лозом Божјих помазаника Немањића на тај чудесно очигледан начин учествују у богослужењу, а вјерни, макар били неписмени, спознају овај својеврсни ,,космограм“ и дан-данас.
Услед неријетко агресивног и извитопереног секуларизма, који одриче религији сваки облик научности, рекосмо да може дјеловати необично употреба очигледних дидактичких средстава вјерске наставе. Но свеједно, или упркос томе, полијелеј се ,,ипак окреће“.
Литература: Енциклопедијски рјечник педагогије, 1963; Очигледна настава у теорији и савременој пракси, мр Александар Јанковић, 2009.
