Ова банкарска криза је другачија. Заправо, садашња криза је много дубља од оне из 2007-08. Тада смо пропаст банака које су пропадале једна за другом могли приписати раширеним преварним радњама, предаторском кредитирању, завери агенција за рангирање, сумњивим банкарима и још сумњивијим финансијским дериватима – што је све било последица демонтирања регулаторног режима током мандата политичара одгајаних на Вол стриту, попут министра финансија Роберта Рубина. Узроци данашњих проблема банкарског система имају сасвим друго порекло.
Да, банка Silicoun Valley (СВБ) је неразумно прихватила екстремно висок ризик каматних стопа иако је пословала са углавном неосигураним великим клијентима. Да, Цредит Суиссе има иза себе дугу и ружну историју сарадње с криминалцима, преварантима и корумпираним политичарима. Али, за разлику од 2008, овог пута није било потребе за ућуткивањем узбуњивача, јер су се банке (углавном) придржавале оштријих прописа уведених после 2008. и биланси су им били у релативно добром стању. Такође, тела надлежна за наџор банкарског сектора у Сједињеним Државама и Европи овога пута не могу рећи да су била преварена као 2008.
Заправо, све контролне агенције и централне банке одлично су знале шта се догађа. Имале су пун увид у моделе банкарског пословања. Јасно су виделе да ти модели не могу преживети значајно повећање дугорочних каматних стопа у комбинацији са масовним повлачењем депозита. Али ништа нису предузеле.
Да ли заиста нису предвиделе да ће успаничени велики клијенти са неосигураним депозитима покренути навалу на банке? Можда и нису. Прави разлог зашто централне банке нису ништа предузеле поводом ризичних пословних модела комерцијалних банака много је поразнији: такви пословни модели заправо су производ поступака којима су централне банке покушале да санирају финансијски слом 2008. И тога су и законодавци и креатори политика били сасвим свесни.
Политике имплементиране у Сједињеним Државама и Европи после 2008 – државни социјализам за банкаре и штедња за све остале – произвеле су два ефекта који су обликовали финансијализовани капитализам у последњих 14 година. Прво, тим политикама је затрован новац западних земаља. Последица је то да више нема јединствене номиналне каматне стопе која може повратити равнотежу између тражње и понуде новца и у исто време спречити нови талас пропадања банака. Друго, пошто је јасно да не постоји јединствена каматна стопа која ће осигурати стабилност цена и финансијског система, западни банкари су претпоставили да ће у случају повратка инфлације централне банке једноставно повећати каматне стопе и одобрити им средства потребна да спасу банке. И били су у праву: управо то се догађа.
Пред тешким избором између сузбијања инфлације и спасавања банака, многи од централних банака очекују да учине и једно и друго: да наставе с подизањем каматних стопа и продуже политику социјализма за банкаре усвојену 2008. Ако се ништа друго не промени, то је једини начин да се спречи даље падање банака као домина. Затезање монетарне омче око врата друштва и пружање финансијске помоћи банкарском систему је једина стратегија која може истовремено задовољити интересе кредитора и банака. То је и најсигурнији начин да се већи део друштва осуди на непотребну патњу (због високих цена и високе незапослености, мада се и једно и друго могло избећи) и створе услови за следећу банкарску катастрофу.
Да не буде забуне, одувек смо знали да су банке пројектоване да не буду безбедне и да све заједно чине систем који је структурно неспособан да поштује правила функционалног тржишта. Проблем је у томе што досад није било алтернативе: банке су биле једини канал којим новац стиже до људи (преко благајника, филијала, АТМ-ова и тако даље). Друштво је талац мреже приватних банака које су монополизовале све облике плаћања, штедње и кредита. Али данас нам технологија пружа добру алтернативу.
Замислите да централна банка сваком грађанину додели бесплатан дигитални новчаник – што је заправо бесплатан банковни рачун који доноси камату по међубанкарској стопи централне банке. Пошто садашњи банкарски систем функционише као антисоцијални картел, централна банка би могла да пређе на технологију облака и тако омогући бесплатне дигиталне трансакције и штедњу за све.
Из нето прихода може финансирати важна јавна добра. Ослобођени обавезе да новац држе у приватним банкама и прекомерно плаћају за привилегију коришћења система, људи би стекли слободу да бирају да ли и када желе да искористе услуге приватних финансијских институција које посредују у расподели ризика између зајмопримаца и зајмодаваца. Чак ни тада њихов новац не би напуштао сигурност централне банке.
Крипто-братство ће ме оптужити да предлажем централну банку у служби Великог брата која ће пратити и контролисати све трансакције. Чак и ако занемаримо лицемерје такве примедбе – то су они исти који су тражили да централна банка одмах интервенише и спасе СВБ од пропасти – не можемо превидети чињеницу да министарства финансија и многе државне агенције већ имају приступ нашим трансакцијама. Приватност би била сигурнија ако би све трансакције биле концентрисане у централној банци под наџором контролног тела, на пример комисије за монетарни наџор, коју би чинили насумично изабрани грађани и експерти из широког круга професија.
Банкарски систем какав се данас подразумева и прихвата као једини могућ није могуће поправити. То је лоша вест. Ипак, нисмо више принуђени да зависимо од приватне, рентијерски устројене, по друштво погубне мреже банака, бар не онако како смо досад од ње зависили. Дошло је време да демонтирамо банкарски систем који је немогуће поправити, а који служи само власницима имовине и деоничарима на штету већине. Рудна индустрија је на тежи начин открила да јој друштво не дугује трајну лиценцу за уништавање планете. Време је да банкарима одржимо сличну лекцију.
Јанус Варуфакис
Извор: Преокрет
