Пише: Јанис Варуфакис
Француска омладина је одувек била канаринац у руднику Европе. Кад год се на континенту спремао нови историјски заокрет, они су први излазили на улице да то објаве, можда и не знајући шта чине. Било је тако 1789. године, када је умирао феудализам. Учинили су исто 1871, када је Париска комуна најавила успон великог бизниса и финансија. Учинили су то у мају 1968, непосредно пред распад система из Бретон Вудса. Онда су 2018. године исто урадили жути прслуци, у чијим редовима је било много младих и заборављених, да упозоре Макронову владу да је било доста отимања од сиромашних да би се дало богатима. Попут трагичког хероја чији се захтеви упорно одбијају, мада својим поступцима покреће историју, француска омладина се вратила на сцену.
Све је почело половином септембра у Кретеју, у предграђу Париза, када су ученици лицеја изашли на улице у знак солидарности са наставницима у штрајку. Три седмице касније, затворене су стотине школа, Трг Бастиље је поново био преплављен демонстрантима, а протести су се проширили на Белгију, Италију, сада и Грчку. Захтеви протеста су скромни: довољан број наставника, веће учионице, солидније школске зграде. Одговор државе није био одмерен. Скоро 7.000 ухапшених, од којих су 86% малолетници. Један петнаестогодишњак је изгубио леву руку од експлозије шок гранате. Шеснаестогодишњак је изгубио око од гуменог метка. За то време, премијер држи предавања против „насиља“ и напада политичаре који „користе изливе народног беса за своје кампање“.
Гледао сам видео снимке. Многи студенти би својим импровизованим говорима могли да постиде наше парламентарце. Има и оних који не могу да саставе две реченице. И, да будемо поштени, неки се упуштају у неприхватљиво насиље. Док их посматрам, у мислима се враћам у студентске дане у Енглеској, у доба револта због одлуке Маргарет Тачер да смањи или укине буџете за универзитете. Сећам се моје пријатељице Фионе – о којој сам писао у својој последњој књизи и недавном чланку. Као политички активисти студентског покрета, Фиона и ја смо ишли из пораза у пораз, од штрајка рудара до штрајка штампара. Једног дана, већ исцрпљен, питао сам Фиону да ли је дошло време да се предамо и одустанемо. Њен одговор памтим и 40 година касније: ако си ушао у борбу за добру ствар, рекла је, мораш научити да живиш на ивици одустајања, а да никада не одустанеш.
Таква политичка страст својствена је младима. Она не мора увек бити артикулисана, ретко је краси дисциплина и, као што сам научио у Енглеској оног доба, обично се завршава поразом. Главна Фионина примедба била је то што се у покушају одбране заједница које заслужују нашу подршку користе крајње анахрона образложења. „Зашто не бисмо бацили ову земљу на колена и захтевали чисту енергију и слободне медије?“, питала је, када смо се солидарисали са рударима и штампарима који су се бунили против ђубрета као што су The News of the World и The Sun.
Полазници француских лицеја немају тај проблем. Њихови циљеви су све само не анахрони. Они захтевају нешто што је неопходно свакој социјалној економији, а што оне одбијају да финансирају бар од 2008, па и раније у Британији и мојој родној Грчкој: то је инвестирање у будућност, за људе који ће у њој живети.
Ево примера сурове ироније. Већ 15 година центристички политичари објашњавају француским породицама да новца нема: за наставнике, за учионице, за било шта што неће донети брзу ренту. Ипак, после 2008. тај исти политички центар је успевао да пронађе неограничене количине новца за банкаре, а данас за наоружање. Чак и Ренаулт се придружио, одустајући од својих препознатљивих аутомобила да би производио беспилотне летеће убице. После готово две деценије штедње за масе и „социјализма“ за банкаре и корпорације, инвестиције су потпуно угушене.
Нема ту никакве тајне. Зашто би велики бизниси продуктивно инвестирали огроман новац који им централне банке бесплатно деле, ако су масе превише сиромашне да купују њихову робу? Наравно, велики бизнис је узео новац и искористио га за куповину сопствених акција. Како су цене акција нагло порасле, порасли су и бонуси менаџера, цене станова у престижним париским квартовима. Порасле су све цене – од крипто валута до уметничких дела – цене свега што богати купују када имају превише новца. У чему је проблем? У томе што је такво гомилање новца довело до гашења продуктивних инвестиција. Зашто инвестирати у производњу ако је исплативије куповати куће, слике и биткоин?
Зато немачка индустрија данас пропада, зато се француске школе распадају и зато се толико младих пита како ће живети за десетак година, посебно када АИ гаси послове на почетним позицијама који су до сада били резервисани за „добру“ децу, за оне који раде домаће задатке и следе прописани буржоаски пут. Бизарно је то што ученике који блокирају лицеје одрасли неосновано осуђују као бунтовнике без разлога. Они су прва генерација која ће морати да отплаћује огромне рачуне за политике штедње за већину и социјализма за одабране, рачуне које су им родитељи оставили у наслеђе.
Док их посматрам, пада ми на памет једна мрачна мисао. Невероватан устанак младих у мају 1968. године, када су студенти позвали да тражимо немогуће, завршио се јачањем конзервативизма. Да ли ће и овај устанак на крају ојачати екстремну десницу која презире устанике, управо ону силу која буја у њиховом очају? Шест месеци пре председничких избора, Марине Ле Пен води у анкетама. Већ знамо како ће њена страна искористити ову побуну.
Демонстранте из предграђа Кретеја и Сене-Сан Денија приказују као тамнопуте хулигане, као страна тела која руше Републику. Што се тиче побеснеле беле буржоаске омладине из центра Париза, они су размажена деришта, умишљени и привилеговани производ елитних лицеја, деца која не знају ништа о томе шта значи радити да би се нахранила породица, шта значи бити стварна жртва запањујуће неједнакости. Стратегија крајње деснице већ је проверена и тестирана: поделити младе по расним и класним линијама раздвајања, мобилисати уплашену средњу класу и окренути је против свих и онда ушетати у Јелисејску палату с обећањем очувања поретка. Изгледа да млади немају никаквих шанси. Или можда имају?
Наду сам потражио у чланку списатељице Арундхати Рој која је описала још један устанак младих на другом крају света. У Индији, главни судија је незапослене младе Индијце презриво отписао као „бубашвабе“. Студент Ахиџит Дипке поставио је на Инстаграму питање: „Шта би било ако би се све бубашвабе удружиле?“ Милиони су одговорили. Рођена је Народна странка бубашваба, прво да би захтевала оставку министра образовања, чије је министарство дозволило да испитни папири процуре пре испита, уништавајући животе милиона. Десетине хиљада младих „бубашваба“ сјатило се у Делхи 20. јула и марширало према парламенту, пркосећи сузавцу, пендрецима и цевима јуришних пушака. Прошли су месеци, а они су и даље на улицама.
Паралеле са ситуацијом у Француској су упечатљиве. У Делхију, као и у Паризу, све је почело са образовањем: презиром који је држава показала према младима које би требало да оспособи за живот у будућности. У Делхију, као и у Паризу, повод који је изазвао пожар брзо је превазиђен. Нова мета је трулеж у читавом систему државне управе. У Делхију је полиција наводно унапред припремила камионе пуне камења и разлупана возила да би младе приказала као насилнике, а државу као жртву. Сетите се тога када француски министар следећи пут буде говорио о „насиљу“.
Јанис Варуфакис: Марксистичка економија у доба вештачке интелигенције
Али најважније лекције покрета бубашваба су оно што су успели да ураде. Уместо да иду около и држе предавања, пише Рој, они су Индијцима показали како би њихова земља могла да изгледа: муслимани, хиндуси, хришћани, сики, људи свих касти и класа, штите једни друге у сукобима с полицијом. Дипке, из касте недодирљивих, усудио се да наглас каже нешто што опрезни опозициони политичари не смеју да изговоре: да се зовем Халид, одавно бих био у затвору. Укратко, бубашвабе су одбиле да се поделе по линијама раздвајања које Модијева влада продубљује већ читаву деценију. Урадили су оно што је моја пријатељица Фиона од почетка тражила: одустали су од објашњавања механизама угњетавање и почели да практикују солидарност.
Посматрајући шта се догађа у Индији, верујем да сам пронашао одговор за Француску. Омладина Републике може победити ако тинејџер из Кретеја и тинејџер из Лицеја Анри-ИВ одбију улоге које су им намениле крајња десница и екстремни центар. Ако схвате да иза рушевних школа у предграђима и претрпаних учионица у центру Париза стоји исти кривац. Ако схвате да је њихово достојанство недељиво, да, као што је некада певао Соломон Бурк, „нико није слободан док је и један од нас у ланцима“.
Али Рој износи и упозорење које ми, одрасли, морамо послушати. Спонтани бес се расипа, пише она, ако га не прати прави политички рад. „Државе могу да чекају. Људи немају тај луксуз“. Француска влада већ отеже, обећава „план“ до краја октобра и нада се да ће се ученици у међувремену вратити у школе, исцрпљени, можда до Божића. У том погледу ближи сам позицијама моје мајке, феминисткиње друге генерације, него моје пријатељице Фионе. Фиона је одбијала да верује у организације и све их је видела као припремне школе за будуће бирократе. С друге стране, моја мајка, која се годинама сама носила с организованом мизогинијом, знала је да је живот без организовања туробан, а наше борбе кратког даха.
Млади су запалили ватру. Сада је дужност синдиката, наставника, родитеља и, да, странака левице да одустану од отимања за позиције и преточе овај тренутак у програм: новац за школе, крај мерама штедње које изгладњују људе, јавне инвестиције у секторе будућности уз финансирање средствима која неки од нас предлажу већ годинама.
Ако их левица изда, крајња десница ће искористити њихов гнев, баш као што је искористила гнев жутих прслука. Ако ово ураде како треба, француске младе бубашвабе ће постићи више него што су постигли њихови претходници 1789, 1871. и 1968. године: не само што ће попут термостата упозорити читаву Европу да смо близу тачке кључања, него ће нам помоћи да избегнемо замке фашизма, расизма и безумног сукобљавања. Канаринац је поново запевао. Немојмо чекати да заћути.
Извор: Пешчаник
