Заиста, колико се својевремено није могло ни у најлуђим сновима повјеровати Ђукановићу док је обећавао 20 000 радних мјеста, толико се с лакоћом може повјеровати у причу о платама од 1000 евра
Вријеме ће показати какав политички успјех може да досегне Јаков Милатовић. Један је, међутим, већ евидентан.
Његов наступ у емисији „Начисто с Петром Комненићем” показао је да се у политици може говорити одмјерено и пристојно, без уобичајене политичке агресије, без мегаломанских обећања, без мелодраматичне патетике.
Заиста, колико се својевремено није могло ни у најлуђим сновима повјеровати Ђукановићу док је обећавао 20 000 радних мјеста, толико се с лакоћом може повјеровати у причу о платама од 1000 евра. Јер кад је Ђукановић у питању одавно је постало јасно да сваки бољитак који он обећа – он га неће испунити.
Има у томе, могуће, па и природно је, политичког популизма, али од таквог политичког дискурса већ се профитирало. Не зато што новац решава све наше проблеме, већ што пут и мисао о економском бољитку смањују простор за уцјене, какаве су постале менталитетска одлика тродеценијских политичких ветерана. Ђукановић је себе у политици одржао управо индустријом сиромаштва, изгладњивањем а онда излуђивањем народа.
Најзад, на питање новинара шта са Градском ТВ, након бласфемичних и непрофесионалних егзибиција овог медија, Милатовић је опет смирено одреаговао, без истрчавања, констатујући да такав медији граду није потребан, али градски медијски сервис сасвим јесте.
У сваком случају овај млади човјек нуди један другачији поглед на политички живот. Вјеровали или не није спомињао четнике и партизане, није ни 1918, о бјелашима и зеленашима ни ријеч, није пљунуо ни на једног политичара. А није вала ни попут Бечића остао нијем, неодређен, неисказан и сл.
Очито је, најзад, да се са тако нетипичним политичарем за црногорске прилике није добро снашао ни виспрени Петар Коменић. Навикли се на жучне и жустре расправе…
Милован Урван
