Без обзира што је Влада у техничком мандату од 15. фебруара, без обзира што су избори били 3. априла, без обзира што смо коначне резултате избора добили почетком јула – до средине септембра за сада знамо само да ће Ана Брнабић бити нова/стара мандатарка нове Владе Републике Србије (уз још пар имена за које знамо да ће бити министри, али не и којих ресора – за Синишу Малог претпостављамо да ће остати у финансијама).
Крајем августа смо сазнали ову информацију о мандатарки, али уз то смо сазнали и да ће Ана Брнабић бити премијерка само до 2024. године. У тексту за Талас сам у априлу написао: „Свакако, уколико будемо имали нову краткотрајну Владу, онда ме не би зачудило да тај технички посао поново обави Ана Брнабић.“
Није председник тада прецизирао да ли ће се 2024. године ићи на изборе или ће је само заменити Милош Вучевић и искрено, изненадило ме је то што нам је Александар Вучић то рекао – да ће Брнабићева бити премијерка само до 2024. године и на тај начин макар посредно најавио изборе.
Да он то и није рекао, свакако бих нове ванредне парламентарне изборе најавио у овом тексту. Избор Ане Брнабић указује на то (да обави овај технички део „вођења“ Владе у наредних не више од 15-ак месеци), али не само то. Шта све додатно указује на то да се релативно ускоро опет спремамо на биралишта да бирамо посланике и то пети пут у 12 година?
Редовни локални и покрајински избори 2024. године
Ово је кључни разлог. Од промене Закона о локалној самоуправи (укинут директан избор градоначелника и председника општина) и Закона о локалним изборима 2007. године, ниједном се локални избори нису одржали самостално (односно одвојено од националних избора) осим у повременим ретким случајевима у одређеним локалним самоуправама где смо имали ванредне локалне изборе па последично и неке редовне ван термина националних избора. И то је тако било и пре СНС-а. Нпр, 2008. године локални избори одржани су заједно са покрајинским и парламентарним, 2012. уз редовне покрајинске и парламентарне имали смо и ванредне председничке изборе, 2016. године смо уз локалне изборе имали и редовне покрајинске, али и ванредне парламентарне изборе иако смо их исто ванредне имали и 2014. године, а 2020. године смо имали у овом случају редовне локалне, покрајинске и парламентарне изборе. Према томе, 2024. године предстоје редовни локални избори у највећем броју локалних самоуправа (мање од 15 да неће имати редовне локалне изборе тада).
Разлози за спајање избора су врло прости, а о том спајању избора наравно одлучује власт из својих разлога који су пре свега партијске природе. Једноставно, политичке партије на власти желе спајање избора јер сматрају да на тај начин максимализују своје користи. И то и јесте тако. Са једне стране не постоје локалне кампање усмерене на локалне теме (национални избори су важнији, а партијски лидери евидентно у фокусу и склањају приоритет са локалних кандидата), тиме се шлепа партија, лоши кадрови и кандидати на локалном нивоу, али и искоришћава мотивисаност партијске машинерије на локалном нивоу и за партијску корист на националном.
Простим речником речено – зашто би Александар Вучић пустио своје локалне одборе да у кампањи „раде“ и „гризу“ само за себе и своје положаје и користи, када истовремену могу да убију још једну муву (националне изборе) истим ударцем и продуже себи мандат још 4 године? Са становишта партијских интереса – потпуно рационална одлука. Са становишта државе и свих општина и градова, даље додатно убијање било какве локалне демократије. А који интерес је пречи – чињеница о истовременом одржавању избора већ 15 година довољно говори у прилог томе.
Превише опозиције преко цензуса
Додатно, иако већина СНС-а и СПС-а никако није угрожена, Вучићу се ипак нису свидели резултати избора 3. априла 2022. године и то што је његова СНС била највећи губитник сниженог изборног прага са 5 на 3% од две године раније. Пет опозиционих изборних листи у парламенту и три изборне листе између 3 и 5% (не би прескочиле стари цензус) нису нешто што му прија, па му свакако и оваква ситуација у парламенту не одговора и подстицај је да се иде на ванредне парламентарне изборе. А у међувремену нисам сигуран ни да ће цензус остати исти и мислим да је питање дана када ће се измене изборног закона наћи у скупштини.
Српски блок / Моја Србија
За оне који нису приметили, све се чешће прича о некаквом укрупњавању партијске сцене од стране власти, о формирању „Српског блока“ који није екстреман и који је у центру политичког спектра, односно умерено лево и умерено десно, који се противи екстремима и са једне и са друге стране. Иако су многи помислили да Александар Вучић најављује неко усисавање конзервативне/националне опозиције или неких грађанских странака који су до јуче били највећи противници – мислим да то нема никаквог смисла, макар на партијском нивоу.
Да неко данас/сутра можда постане део владајуће већине – то може да се деси, али формирање некакве јединствене партије не би повукло са собом све бираче ових опозиционих партија (велики број тих бирача су чисти опозициони бирачи и никад не би прихватили били какву сарадњу са СНС-ом, а посебно не утапање у њу – погледајте само како се Шапићеви бирачи нису прелили ка СНС-у). Део њих би можда подржао, посебно бивши СНС бирачи (о којима више иде у последњем делу) – али боље и лакше је да њих покушају да врате, него да усисају неке странке и изгубе већи део њихових бирача. За мене, суштина приче о Српском блоку је ребрендирање и припрема за ове локалне, покрајинске и ванредне парламентарне изборе који нам следе.
СНС је остварио много лошији резултат од Александра Вучића (на председничким) на изборима 2022. године иако име ове партије није ни стајало на гласачком листићу, већ само његово уз слоган. Свестан је да му је неопходна промена и то релативно брза, па је он већ увелико закорачио у „предизборну кампању 2024“. Тај „Спрски блок“ или „Моја Србија“ може да буде само Нови СНС са својим дојучерашњим коалиционим партнерима годинама уназад. Зашто уместо ранијих коалиција без имена – већ сада не би све њих обухватио у један нови политички пројекат који служи да се остваре макар исти резултати као и ове године на изборима.
Ребрендинг као покушај „заштите с десна“
Александру Вучићу неће бирачи побећи ка грађанским опцијама, него ка конзервативним и националним. Да се разумемо, већини бирача СНС-а се не свиђа ни Европрајд, ни то што Србија не подржава Русију у рату у Украјини и на спомињање увођења санкција Русији им се диже коса на глави. Неки ће рећи да конзервативне и националне опције нису јаке, да су ту на 15-ак процената и 35 посланика (без Народне странке).
Међутим, те које убрајам у ову групу су оствариле значајно бољи резултат на изборима ове него 2020. године (само су Двери бојкотовале изборе). Редом, ПОКС – Суверенисти – ДСС – СРС и Заветници су на изборима 2020. године освојиле заједно око 340 хиљада гласова, а са Дверима 2022. године нешто више од 650 хиљада гласова. Свакако разлика није само у Дверима. Додатно, треба напоменути да су сви појединачно освојили више гласова (мало теже израчунати прецизно због две фракције ПОКС-а и коалиција у којима су биле). Али довољно је нпр. рећи да су ДСС и ПОКС заједно на изборима 2020. године освојили око 157 хиљада гласова, а да је само НАДА (ДСС и део ПОКС-а) 2022. године освојила 50 хиљада више.
Заветници су са 45 хиљада за две године порасли на 141 хиљаду гласова, а на то додајте и Двери и други део ПОКС-а са 144 хиљаде бирача. А на све то, сетите се и додајте 100 хиљада бирача више за СПС ове године – партију која је отворено подржавала Русију у рату током изборне кампање. Према томе, уколико су избори за 18 до 20 месеци (отприлике март – мај 2024. године), Александар Вучић мора се што пре заштитити са „десне стране“, а „Српски блок“ и „Моја Србија“ и читав наратив који се већ сада креира – мени говори да се увелико припрема терен и ради на томе.
Наравно, једини предуслов за ванредне изборе 2024. године јесте тај да СНС или тај нови ребрендирани СНС има убедљиво највећу подршку и да је изборна победа неупитна. Имајући у виду стање демократије у Србији – то је сасвим извесно већ сада. Само не знам да ли би Александар Вучић био задовољан да му подршка на парламентарним изборима падне испод 40%.
Зато се и иде тим редоследом – ребрендирање као највећег заштитника Србије и Срба, отклон од прљавог СНС имена, локални избори да партијска машинерија мора да ради пуном паром и наравно његово име још једном на свим изборним листићима. Сви институционални подстицаји (редовни локални и покрајински избори), али и најотворенији улазак у кампању (што до сада није био случај) већ сада за изборе 2024. године и промене које се најављују – мени недвосмислено говоре да ћемо на пролеће 2024. године и на ванредне парламентарне изборе уз редовне локалне и покрајинске.
Бобан Стојановић
Извор: Талас.рс
