Пише: Леон Ћеванић
Поетика Слободана Шијана, кроз причу о развоју психопатологије насловних ликова у „Давитељу против давитеља“, показала је како филм, чак и када функционира као компилација више пута виђених филмских и стварних поступака, може остати оригиналан и увјерљив. У том смислу Шијанов „Давитељ“ с правом се може проматрати као приказ актуалних елемената фолклорне предоџбе о масовном убојици: од слања подругљивих, пријетећих писама у полицијске постаје упамћених из извјештаја о Јацку Трбосјеку, преко лика ексцентричног детектива који налик на Схерлоцка Холмеса неуобичајеним методама улази у траг починитељу, па све до самог профила зликовца који води двоструки живот, истодобно и као Стевенсонови „Јекyлл и Хyде“ и као Хитцхцоцков „Психо“, наравно и уз неизбјежне сцене идентификације осумњиченика пореданих у низ. Ипак, основна премиса филма која спаја све набројано, она о серијском убојици као обвезној личности сваког правог велеграда, кроз протекла је десетљећа надрасла саму фабулу и, овисно с које стране проматрамо, остарјела на најлошији односно најјезовитије прецизан начин. Текст наратора, одвојен од остатка класичне шијановски гротескне радње, у данашњем свјетлу тако чини једну сасвим реалистичну социолошку студију.
Давитељи као мјера урбанитета
Из данашње перспективе, трагичном дјелује секундарна порука филма – промоција онодобне београдске младеначке глазбене сцене, примарно кроз глумачко остварење Срђана Шапера у лику Спиридона Копицла, давитеља-јуниора, али истодобно и фронтмена популарног бенда у филму названог ВИС „Симболи“, што је очигледна алузија на Шаперову стварну каријеру и ВИС „Идоле“ који су тада били на врхунцу славе. Шаперова улога, као и појављивање Које из Дисциплине Кичме, те релативно велик простор посвећен сценама концерта у ноћном клубу или пак онима везаним уз омладинске радио-емисије, тако је уствари остављао дојам да онодобни Београд можда нема своје серијске убојице, али има нешто друго што чини један велеград – сцену младих глазбеника и њихову (суб)културу.
Иако су кадрови „Давитеља“ Београд могли успјешно представити као викторијански Еаст Енд или предграђе Париза из нео-ноир хорора, стварна атмосфера ноћног живота могла је Београд с краја седамдесетих и кроз цијеле осамдесете смјестити не много даље и од Неw Yорка, Лондона, Берлина, овисно на које извођаче и локације се фокусирамо. Будући да је домаћи нови вал у међувремену преминуо, а читава постјугославенска глазбена сцена отишла у воде које наратор филма вјеројатно не би сврстао у карактеристике града, а камоли велеграда, изгледа да се урбанитет Београда (Загреба, Сарајева,…) по Шијановим критеријима може мјерити још једино постотком давитеља. Тада бисмо лако дошли и до чињенице да је Београд као велеград од времена продавача каранфила Пере Митића и музичара Спиридона Копицла вишеструко премашио план будући да београдско, а и цјелокупно српско друштво данас изгледа изнимно урбано или изнимно западно, а то ће рећи у складу са свим модерним трендовима и очекивањима, али искључиво по питању оних асоцијација на појам глобалног Запада које би се требале ишчитавати као негативне. Неовисно је ли ријеч о организираном криминалу, вандализму, премлаћивањима и застрашивањима, дивљењу злочинцима, слављењу приземности и промовирања свих других облика и величина насиља према којима дављење у мрачној уличици дјелује скоро па безазлено – Србија биљежи раст с „позитивним“ трендом. Хрватско друштво у том смислу, на срећу, још увијек донекле заостаје, али нажалост не много.
Хероји медија и маса
Након суочавања с таквим стањем, тешко је не запитати се у коликој је мјери онда почетна, сама по себи црнохуморно иронична премиса Шијановог „Давитеља“ истинита – у коликој мјери урбанизација, а и глобализација или транзиција придоносе порасту злочина и злочиначких умова у друштву. Дакако, најприје мора бити сасвим јасно да психопата, убојстава, па и серијских убојица може бити и има их и у малим градовима и на селу и у најнеразвијенијим друштвима. Укратко, свугдје гдје има људске природе, па тако и њезиних изопачених варијација. Оно што, међутим, остаје новитет који неминовно долази с напретком тиче се дјеловања масовних медија као једног од његових данас темељних обиљежја, а с њима и генерирања друштва сензационализма, друштва које живи од спектакала и за спектакле. У таквим друштвима, за разлику од Шијанове радње, више не гледамо „Идоле“ као убојице, али све је више оних који убојице гледају као идоле. Будући да све мора постати прича, а скандал и сензација су притом најпродаваније приче, серијски убојица постаје инстант-медијска звијезда – особа којој се многи диве и чијим поступцима многи завиде. Стога уобичајеним постају ситуације у којима људи осуђени на дуготрајне робије због покоља примају писма фанова, а познато је и како су се, примјерице, Цхарлес Мансон, као и неки наши „давитељи“, у затвору оженили својим обожаватељицама из вањског свијета.
Такве ситуације јесу језиве, али суштински нису чудне будући да је живот „у свјетлу велеграда“ односно глобалног неолибералног тржишта одавно престао истицати сигурност и стабилност као императиве. Штовише, он их с пријезиром одбацује као какав кукавички поједностављени пут који онемогућава стваран успјех. Наравно, јасно је како је увјерење да су стална мјеста изласка досадна, стабилан дневни распоред напоран, стални посао неамбициозан, стабилне везе застарјеле итд. тек корак удаљено од коначног признавања да је и сигурност кретања и менталну стабилност потребно превладати. У таквом свијету, једном „београдском давитељу“ којег утјеловљује Ташко Начић суђено је да прерасте у хероја маса. С друге стране, један од несумњивих императива модерног свијета постаје појавити се у медијима, досегнути за себе оних ворхоловских пет минута славе. Спојимо ли такав став с чињеницом да је друштво истодобно изнимно обиљежено жељом за инстант-гратификацијом због које је уобичајеније дизати кредит него штеђети, славити Божић пуних мјесец дана раније него на сам дан Божића итд, очито је како ће жељу за медијском славом многи одабрати на бржи начин од вриједног рада и труда на нечем племенитом, па макар то значило и да ће се морати преобразити у давитеља или неког сличног.
Кад је насиље прихватљивије од голотиње
На који начин сувремени медији зликовце, па и серијске убојице, претварају у уобичајену свакодневицу такођер је доказиво управо на примјеру Шијанових „Давитеља“, а лежи у чињеници да би многи и данас били више саблажњени над експлицитно сексуализираним сценама (каквих код Шијана не мањка) него над оним експлицитно убилачким. Доминација таквог става видљива је већ из категоризације примјерености телевизијских садржаја за дјецу млађу од 12, 15 или 18 година. Иако је само по себи несумњиво у реду да у медијима постоје механизми чији је циљ заштитити душевни мир дјеце, тешко је не примијетити да се мјера скандалозности неког ТВ-садржаја процјењује једино количином голотиње у истом, док су прикази насиља у филмовима који нагрђују профил нашег јавног морала и изравно шкоде истинским људским димензијама личности у развоју главнином посве игнорирани. Очито је према томе да се треба поставити питање је ли за развој психе једног младог човјека опасније на неколико секунди на екрану виђети дјелић голе стражњице или га поучавати како убијати, а да се не оставе трагови, приказати му голе женске груди или му приказати како су бруталност и агресивност ефектне ствари. Уколико је итко надлежан и поставио такво питање, изгледно је да је на њега погрешно одговорио с обзиром на присутност и прихваћеност свих облика насилничког понашања који су путем медија константно лако доступни недостатно изграђеним личностима. Стравичност посљедица такве политике најбоље је видљив у недавном примјеру из београдске основне школе „Владислава Рибникара“ или оном из Младеновца, у ситуацијама стварне двојице „давитеља“ гдје, наравно, од Шијанова поднаслова „Комедија страве и ужаса“, комедије више нема ни у траговима.
Нека цвате тисућу каранфила
Сагледамо ли све ове проблеме у цјелини, изгледа да се, успркос говору о „уједињености у различитости“, не може побјећи од унисоности појава које глобализација доноси, барем када је ријеч о оним негативнима. Срби, као и Хрвати, тако још увијек немају супер-брзе влакове или бесплатан Интернет (или достојне мировине), али зато имају давитеље, а давитељи велике шансе да измакну правди. Можда је онда идеална парола сувременог свијета нешто налик ономе из културне револуције: „Нека цвате тисућу цвјетова – каранфила“, наравно уз допуну Пере Митића како онај тко „не воли каранфиле не мора ни да живи“. Таква би крилатица своју додатну снагу имала и због тога што су сами каранфили изгубили свој политички потенцијал, па их се све рјеђе сјећамо као симбола борбе за социјалну правду, а према томе и симбола сигурности, чиме им је остао отворен пут да остану препознати још само као параван за давитељев стварни посао.
На крају, можда се барем можемо похвалити тиме што је наша кинематографија, пуних 15 година прије но што је Холлywоод изњедрио Патрицка Батемана као „америчког психа“, створила свјетског, а нашег „балканског психа“ у лику Спиридона Копицла – једнако младог, једнако талентираног, из (готово) једнако богате обитељи и, наравно, једнако некажњеног за своје злочине. Или пак тиме да је једна наша обична филмска комедија с временом прерасла у пионирску студију из све популарније дисциплине „ноктуралне хисторије“ – повијести односа према ноћи као времену страха и времену забаве. Ипак, како год било, његова је актуалност одавно прерасла оквире филмског платна, на жалост свију нас.
Извор: П-Портал
