Разговарао: Војислав Дурмановић
Јован Зафировић, рођен 1997. у Гњилану, већ се уписао у врхове српске сатире. Живи у Косовској Митровици, где студира социологију, а објављује у Политици, Вечерњим новостима, Енигматици, Јежу, Илустрованој Политици, Шипку. Добитник је Вибове награде, награда Млади типар, Вук Глигоријевић и Поента. Сценариста је емисије Караван на Првом програму Радио Београда. Недавно се нашао на удару претњи, што су осудили УНС и ДНКиМ, од стране оних који су се пронашли у његовој разорној критици сервилности и једноумља.
Читајући кратке приче и афоризме из твоје најзрелије књиге ,,Косовски циркус”, стичем утисак да српска сатира прочишћена од моралистичких клишеа и салонског пренемагања израња управо тамо где је данас неправда-планина најтврђа, цинизам моћника осетнији, људска егзистенција, ионако пригушена, комодификована у покер чип за ибарску изведбу Ердутског споразума. Минулог месеца нису те заобишле ни претње: како је то на страшном месту постојати као човек од акције чија је акција писање?
Јован Зафировић: Сатира мора бити прочишћена од моралистичких клишеа и салонског пренемагања, јер је, једним делом, управо то и предмет сатире. Без мрвице ироније, савршено је на страшном месту постојати! Живимо у времену, како се говори, „постистине”, што је, заправо, само еуфемизам за лаж. Обмане, манипулације, вређање интелигенције искривљеним сликама више никога не жуљају – тај мрак је, данас, постао зона конфора. Нико се не буни, мисли, ништа не може да уради. Може, макар да каже и спаси душу своју. Може, ево, афоризам је демант тим дефетистичким тврдњама. Претње које помињете, наиме, дошле су због једног афоризма, због дванаст речи. Узбуркале су све – Србе, Албанце, власт, опозицију, лажне и праве профиле. Функционисати и писати о простору чији је сваки тренутак историјски јесте обавезујућа ствар. Свако ко мисли да се бави јавним животом и да притом сведочи истину, мора да има на уму речи које је неко негде рекао, а оне гласе: пријатељ истине је непријатељ многих. Ако хоћете да пишете сатиру, најпре поразговарајте са собом и одговорите на питање – Да ли сте спремни на немире?
– Твоји афоризми, попут оног да ће косовски Срби остати ту где су – на рубу амбиса, говоре о апсурдности положаја наших суграђана и сународника на удару пакости приштинског режима. У којој вези стоје горко историјско искуство и смисао за аутоиронију – је ли то, као нпр. код Ћопићевих јунака, механизам опстајања онамо где је слобода пре означавала дисконтинуитет у вековном континуитету неслободе?
Јован Зафировић: Човек живи ма какве год околности биле и он, у зависности од свог карактера, активира своје одбрамбене механизе уз помоћ којих опстаје. Углавном људи са стране патетишу, сажаљевају, тугују, живе нас оплакују. Као такви, могли би се саблазнити када би видели да се, на тешке теме, Срби са Косова и Метохије, шале. У конкретном случају, овде спољни фактори угрожавају слободе. Ипак, човек може бити слободан и у затвору. Тешке су околности, на ивици неподношљивости, ипак, мисао и дух су састојци који га чине слободним. Слободним и за аутоиронију. Срби се овде шалом, често горком, бране.
– Изгледа ли ти да се садашња криза духа, оличена у баналном конзумеризму и посвемашњној инструментализацији мишљења, најпре познаје по одумирању хумора, тог можда и врховног талента духа, у јавном говору?
Јован Зафировић: Мислим да никада хумор није имао боравиште у јавном говору. Углавом потиче из народа. Поред баналног конзумеризма и површности, која несумњиво хара, не стичем утисак да хумор одумире. Напротив. Хумор је увек у најтежим тренуцима, код нас, долазио до изражаја, те тако имамо примере о односу према великим силама, деструкцији система, локалних моћника и других, немалих, ишчашења…
– Један велики политички песник изневерених и осрамоћених, жртава равнодушности – Махмуд Дервиш, опевао је брег над Алхамбром одакле је, суочен са избором између предаје или рата који не може добити, последњи уздах пустио задњи владар Андалузије. Да ли у извесном смислу, слутећи из многих твојих прозних скица емотивног света тамошње свакодневице, Косово за данашње Србе постаје нека метафора нестајања, изгубљеног раја налик на Дервишеву Андалузију?
Јован Зафировић: У мојој прози углавом обитава моја генерација, генерација која није упознала рај (ако га је на Косову икада било), она је рођена мало пре или мало након НАТО агресије на нашу земљу и одрастала је у периоду јавашлука, доминације силе, неправди и она се за рај сада бори. Ни у једном лику, поред његових речи које наслућују осећање које сте уочили, у неком дијалогу, нема равнодушности. Више бих рекао да је Косово метафора борбе, а не нестајања. У тој борби, свакако, има нестајања, песимизма, преиспитивања, али то је оно што чини борбу. Падови и устајања.
