Шиптари немилице руше цркве и манастире, православне и српске, на Космету, а они су, вековима, чували, у улазу на Руговску капију, Пећку патријаршију, чували су Пећаршију. Неће се добром вратити никоме ко руши света места, било чија и било где. То нам једино и остаје: да верујемо у божију моћ. Ми људском злу не можемо ништа друго осим да га увећавамо.
3. III 2000, 16.50
571.
Када сам са Миодрагом Булатовићем, у пратњи неког Берише, у ауту, са српским возачем, 1986. године, обилазио Метохију и Косово, тражио сам да идемо у Јуник. Бериша умало није скочио од среће и умало није теменом пробио кров аутомобила у којем смо седели. Помислио је да коначно може нешто њихово показати, јер смо ишли од манастира до манастира. Скренули смо и стигли у Јуник, међу неколике камене куле, уске и високе, под кровом од камена, од сложених плоча, са пушкарницама и малим прозорима. Показивао је модру планину, на западу, одакле су сишли. Ја му нисам рекао, Булатовићу – разуме се – јесам, да ради тога нисам у Јуник дошао већ због сећања на године пре Другог рата, када су моји родитељи, 1937. године, и неколико рођака још, ту, у Јунику, у Батуши, по краљевској вољи добили земљу, настанили се у малим кућама и заимали. Тамо је рођен мој старији брат иако му свуда пише да је рођен у Крњој Јели. Када су оца позвали у резерву, у Котор, мајка је остала сама, са малим, тек рођеним Драгом и још једним дететом, старијим од Драга, болесним, непокретним, са Ђоком који је рано и умро, с њима је, носећи их на рукама, у заштити од Немаца, једва умакла, у колони изгнаника, преко Чакора и дошла у нашу кућу, под Црвену греду, где су се моји родитељи зарекли да неће више никад нигде селити и да је ту најсветије.
3. III 2000, 1703
572.
Када смо отишли из Пећаршије мало дубље у Руговску клисуру и када смо изашли из аута, на каменом рамену, на окуци под литицама, учинило ми се да никад нисам био толико дубоко, у земљи, и да ми небо никад није било толико далеко. То сам добио са мислима како је моја мати, сама, са двоје деце на рукама, бежала пред гоничима у белим капама.
3. III 2000, 1710
573.
Код манастира Дечани, мало западно, под оградом, на ливади, под међама и на самку, видео сам, тада, 1986, црни и високи споменик, укривљен, и венац од вештачког цвећа на њему. Бериша нам је рекао да је то породична гробница Зоговића, да је ту, код родитеља, донесен песник Радован Зоговић, а да су му они, албански писци, донели велики венац на гроб. То је био једини венац на Зоговића гробници, тада.
3. III 2000, 1715
574.
Кроз Призрен је возач једва успевао да прође: деца су, у буљуцима, истрчавала, ни да се окрену, ни да се корак помакну у страну, ја се чудио како децу тако пуштају, без заштите, а Буле на његов начин, директно, пред Беришом, говорио да родитељи не морају да брину: ако им погине троје, остане им још десеторо! Деца су се усундавала око аутомобила, као да су глува, а ми смо ћутали, а Бериши су се црвенеле уши.
3. III 2000, 1720
Миро Вуксановић
Извор: Дневник
