Пише: Ивана Јанковић
Кад већ немају где друго, америчка и руска војска среле су се на аеродрому у Нигеру, прва у одласку, а друга у доласку, и, како је објављено, није било контакта, те тако није било ни проблема. Пре њих земљу су напустили француска војска, амбасадор и други запослени, који су претходно били у кућном притвору, без доставе хране, приморани да једу само војне оброке, како су се пожалили. Тако се, после више од 120 година, завршило француско присуство у овој бившој колонији.
Када је Национални савет за заштиту домовине (ЦНСП), на чијем је челу генерал Абдурахман Чијани, некадашњи командант председничке гарде а потом председник постављен после пуча прошлог јула, објавио да опозива пет споразума о војној сарадњи са Француском, то није схваћено озбиљно, поставило се питање легитимитета нових власти и очекивало се да се, уз притисак околних држава, ситуација брзо врати на старо. Али до тога није дошло и 1.500 француских војника повлачи се у Чад и Обалу Слоноваче.
Одлука о напуштању територије коју је дуго сматрала својом интересном зоном, донета је тешком муком, реч је о нечему много већем од самог повлачења, ово је пораз који руши слику о моћи и о томе ко влада афричким тлом. Има, наравно, и најконкретније последице по економију, уранијум, који је долазио по симболичним ценама, сада треба надоместити на другачији начин. Француска га набавља и из Казахстана и Аустралије. Нигер је пети светски произвођач уранијума, а током последњих десет година око 25 одсто увоза у ЕУ долазило је из Нигера, више је добијано само из Казахстана.
Чијани није био задовољан ни начином на који су се америчке делегације опходиле и решио је да им је сасвим довољно да се сретну са нижим рангом службеника. Неколико покушаја Вашингтона да направи нови договор није успео. Слање високих представника, чији је долазак најпре најављен у америчким медијима, а потом властима Нигера, такође није благонаклоно прихваћено, али како америчка страна то није одмах до краја разумела, то се наставило обраћање повишеним тоном, што на тему какву политику треба да води нова власт, што какве односе треба да има са Русијом. Све је то донело само веће невоље и убрзан је захтев да америчка војска напусти земљу.
Тако је најважнији савезник у региону, на чијем је тлу саграђена војна база у коју је уложено 110 милиона долара и где је било око хиљаду војника, што ју је чинило највећим америчким војним присуством у западној Африци, закључио да је споразум о војној сарадњи који је био на снази до марта заправо наметнут и да је време да се америчка војска повуче. Откако су стигли, 2012, Американци су, како се процењује, уложили неколико стотина милиона долара у обуку нигерске војске, али стално је било напетости око споразума који је америчкој војсци давао знатно већа овлашћења него што су нигерски генерали сматрали да је пристојно, укључујући и скупљање података којима домаћини нису имали приступ.
Нигер није прва држава Сахела која је променила курс. Мали и Буркина Фасо већ су прошле преузимање власти и протеривање француских снага. Оне су подржале свог суседа у тренутку када је Економска заједница западноафричких држава (ЕКОВАС) увела санкције и додатно пресекла изворе снабдевања и финансирања. Претходно су Европска унија, Светска банка, Француска, Америка, Западноафричка економска и монетарна унија (УЕМОА) прекинуле доставу помоћи. У земљи у којој 40 одсто буџета пуне донације, ове блокаде претиле су да направе озбиљну кризу, од несташице хране до проблема са снабдевање лековима или струјом. Тај притисак, као и претње оружјем које су долазиле из околних држава где је власт још увек везана за западне савезнике, нису дали резултат. Нијамеј је, почетком маја, изашао из ЕКОВАС-а, али је, ипак, стекао друге савезнике, Русију и Кину.
Кина, која углавном не представља опасност по територијалне и политичке амбиције других сила, уложила је у нигерски гасовод и повезала га са луком у Бенину. Спор око пуча и затварање граница такође је решен кинеским посредовањем и прогнозира се да ће извоз сада бити 90.000 барела дневно, наспрам досадашњих 20.000, чиме ће Нигер постати највећи извозник нафте у региону.
Богата рудама, а пре свега златом и уранијумом, и истовремено сиромашна толико да у већем делу влада глад, ова земља била је увек добро место за стране компаније и веома лоше за домаћине. Око 42 одсто популације живи у екстремном сиромаштву, а само 58 одсто деце похађа школу. Око 60 одсто становника има приступ електричној енергији. Најзад уз све богатство, Нигер се налази при крају лествице индекса хуманог развоја УН, после њега су само Чад и Јужни Судан. Уз то се муче и са џихадистичким групама које нападају , пљачкају и убијају. Прошле године насиље је повећано за 50 одсто у односу на претходну годину. Процењује се да је у борбама у последњих пет година погинуло око 35.000 људи.
Незадовољство француским снагама, које су доносиле какву-такву заштиту од џихадиста, али су зато односиле све што је Нигер имао, донео је много напетости и толико незадовољства да се отворио простор за друге снаге. Између жеље да се ослободе положаја у којем су и недовољно развијених снага да то стварно и остваре, земље Сахела нашле су решење у Москви.
Виџај Прашад: Африка Француској каже: “Одлази!”
После три Руско-афричка самита у Санкт Петербургу, из Буркине Фасо и Малија стигле су званичне подршке Русији украјинском сукобу. Руске регуларне снаге су стигле и у Нијамеј, а претходно је потписан споразум о јачању војне сарадње. Присуство „Вагнер групе“ после смрти Јевгенија Пригожина, који је већ правио пут по афричким државама, преименоване у Афрички корпус, додатно је оснажио нове војне власти да напусте старе партнере и испрате их са своје територије. „Вагнер“ се већ позиционирао у Малију, Буркини Фасо, Централноафричкој Републици, Судану, где су добили послове са рудама.
Овај обрт изненадио је западне престонице, не толико због руског присуства, за које се знало, већ због смена власти које су почеле да мењају пејзаж региона, претварајући се у нешто што се већ назива „афричким револуцијама“ у којима се појављују неки сасвим нови односи. Незадовољство француским присуством, упркос томе што остају везани на много начина, или америчким, које има далеко краћу историју али не мање компликовану, није произишло само из разумевања о неравноправном односу и огромној користи која се добија на рачун земље домаћина. Показало се да што више се развија сукоб са џихадистичким групама, то се више кривица баца на западне силе, јер се сматра да њихово присуство додатно изазива нападе. Оно што су западне интервенције оставиле за собом од Ирака, Авганистана, Сирије, дубоко је потресло исламски свет и донело другачији доживљај Запада. Када становници Сахела осете да су мета сталних напада због нечега што су изазвале силе које већ владају њиховим економијама, не остављајући много за собом, а не пружајући ни довољно сигурности, онда је излаз на некој другој, од које се очекује заштита. Сада је, очигледно, нуди „Вагнер“ или Афрички корпус, који није лак противник за исламистичке групе, али није ни једноставан савезник за државе домаћине. Како ће та нова расподела изгледати када се утврди ко је заузео боље позиције и шта заправо нуде нове афричке војне власти, које су се регрутовале из претходних режима, незахвално је прогнозирати, али засад је јасно да се равнотежа мења.
Извор: НИН
