Пише: Ив Отемберг
Док Запад финансира крвопролиће у Гази и Украјини, Исток заузима сасвим супротан приступ. На примјер, једна од дугогодишњих потенцијалних тачака сукоба на Далеком истоку била је граница између Индије и Кине, али то се сада мијења набоље, захваљујући децембарским састанцима на високом нивоу између водећих политичара из обе земље. Како је RT пренио 18. децембра, ово је био први такав састанак од 2019. године, „док двије нације настоје да обнове односе нарушене граничним сукобима из 2020.“
БРИКС је одиграо значајну улогу у подстицању ове помирбе. Уочи недавно одржаног састанка БРИКС-а у Казању, Индија је напустила своје антикинеске политике подстицане од стране САД-а, тиме суптилно истичући своју независност од „Изузетног царства.“ Овај потез показује њену одлучност да не буде марионета Вашингтона у Азији, чиме је такође поткопала поузданост америчких планова да се удруже снаге против петхиљадугодишње кинеске цивилизације.
Asia Times је 24. октобра извијестио да је до договора о разрјешењу „дуготрајног граничног застоја“ дошло „на маргинама 16. самита БРИКС-а,“ чиме је БРИКС постао симбол глобалног мира. Ова организација је већ препозната као симбол економског успјеха мултиполарног свијета. Међутим, олакшавајући овај значајан корак ка слози између двије нуклеарно наоружане нације, БРИКС је направио искорак ка успостављању глобалних политичких норми и истовремено осујетио дугогодишњу англосаксонску стратегију „завади па владај.“
Јер не треба имати илузије: САД су заиста посвећене изазивању хаоса у свијету. Узмите само за примјер Сирију, Газу, Украјину, Либију и Ирак. Филозофија Вашингтона је да дестабилизацијом друштава која не могу контролисати задржавају доминацију над богатством планете. Али та застарјела и промашена визија свијета већ је изгубила сваку релевантност. Погледајте само економску моћ Кине, која напредује без обзира на све покушаје „ујка Сема“ или на то колико се западни корпоративни медији хистерично оглашавају о наводном кинеском економском паду. Кина ће наставити да напредује, као и Русија, као и БРИКС.
ЦИА-ини стратези треба да се пробуде: изазивање хаоса дугорочно не доноси богатство. Истина, крађа сиријске нафте доноси профит, али тај финансијски добитак је крајње кратковид. Он само учвршћује антиамеричку солидарност на све самопоузданијем Глобалном Југу. Та солидарност, кроз БРИКС и савез Кине, Русије, Ирана и Сјеверне Кореје, на крају ће нанијети штету Западу, чији велики дијелови, посебно Европа, већ трпе двоструке ударце: деиндустријализацију због америчких санкција руској енергији и несрећу да буду амерички вазали.
Смртоносни гранични сукоб између Индије и Кине 2020. године завршио се пат позицијом која је „погоршала и дипломатске и економске односе између ова два сусједа.“ Индија је забранила кинеске мобилне апликације, ограничила увоз електронике и појачала контролу над кинеским инвестицијама, уз друге економске мере одмазде. Међутим, како је 18. децембра известила агенција Синхуа, ситуација се сада промијенила. „Индија је спремна да ојача стратешку комуникацију с Кином, прошири међусобно корисну сарадњу и унесе нови замах у односе.“
Кинески потпредсједник Хан Џенг, који се састао с индијским савјетником за националну безбједност, рекао је да двије нације, „као древне источне цивилизације и нове велике силе, заговарају независност, солидарност и сарадњу.“ Наредна година обиљежава „75. годишњицу успостављања дипломатских односа између Кине и Индије,“ а ти односи су, од Казањског самита, брзо напредовали.
Још једно зближавање које ће сигурно изазвати главобољу вашингтонским званичницима десило се на Божић, када је јапански министар спољних послова стигао у Пекинг како би промовисао сарадњу између двије велике азијске нације. Према ријечима стручњака за Кину Арноа Бертрана, који је 3. јануара објавио анализу на X-у, двије земље су се договориле о „беспреседантој листи иницијатива (бар од Другог свјетског рата) за побољшање међусобног јавног мњења.“ Бертран је навео седам тачака: промоција размјена међу младима; дубља сарадња у образовању; јачање туризма; ширење програма сарадње између пријатељских градова; унапређење спортске сарадње; олакшавање размјена у филму, телевизији, музици, издаваштву, анимацији и видео играма; као и јачање односа медија и истраживачких института.
Кетрин Херст: Популарни израелски блогери позивају на „брисање сваког живог створа у Гази“
Шта Вашингтон може поручити својим вазалима у Токију осим: Зар и ти, сине мој, Бруте?
У међувремену, пошто су Кина и Индија изгладиле односе, шта још преостаје империјалном хегемону? Вашингтон тиме губи важан адут за отежавање живота Пекингу; Империја је рачунала на то да ће Индија започети граничне сукобе са Кином. Али шта је ту је – још увијек могу правити неред у Јужном кинеском мору, гдје марионете, пардон, савезници попут Филипина, оспоравају Кинезима оспоравају неке атоле. И не заборавимо Аустралију, поуздану империјалну пудлицу која ће одмах послушати заповијести, ако затреба, у случају, рецимо, рата око Тајвана – јер је Џо „Рат је моје насљеђе“ Бајден најмање четири пута изјавио да ће се то десити ако Пекинг покуша да поново уједини острво с матичном земљом. А Америка ријетко улази у рат без својих „савезника“. Како је давно примјетио Х. Л. Менкен, многе друге земље су у историји ратовале саме, али Англосаксонци баш и нису склони томе (не бих овдје цитирао његово помало грубо објашњење зашто). Довољно је рећи да губитак Индије као савезника против Кине значајно ремети америчке планове.
Тајна је у томе, како је писао новинар и војни стручњак Дејвид Голдман, да Пентагон заправо не жели рат с Кином због Тајвана. Али то немојте рећи оним надменим војним главешинама који воле да се пред медијима хвале како ће „свом снагом ударати“ Кинезе ако крену на, хм,… онај дио Кине који се зове Тајван (и који је, узгред, чак и званично признат као дио Кине у оквиру америчке политике „Једне Кине“). И немојте то рећи Џоу Бајдену. Он се добро потрудио да изгради имиџ човјека „чврстог према црвеним Кинезима“ – он и остали станари старачког дома званог федерална влада, попут Ненси Пелоси. Викање о томе како ће „прегазити“ Кинезе постало је заштитни знак за сенилне или у најмању руку времешне политичаре. Као и долазак на Тајван ради демонстрације пркоса и наводне храбрости – то је постала рутина и досадна представа за америчке политичке преливоде. Изненађен сам што Бајден то још није урадио, с обзиром на то да су сви, од Пелоси до Мајка „Лагали смо, крали смо, варали смо“ Помпеа, већ обавили ту представу. Али још има времена до краја Бајденовог мандата, па није искључено да видимо још један поноћни слет на острво.
Да се вратимо на суштину: зашто Пентагон не жели рат с Кином? Зато што су симулирали такав сукоб најмање 18 пута, и сваки пут су САД изгубиле или претрпјеле велике губитке. То је углавном зато што је доба носача авиона одавно прошло, а данас су ти бродови само лака мета за хиперсоничне ракете (које Пентагон нема, али Кина има у изобиљу). А шта је највећи понос америчке морнарице, осим нуклеарних подморница? Погађате – носачи авиона. Зато је и разумљиво што се наша војска уздржава од изазивања правог сукоба око Тајвана.
Осим тога, Вашингтон има боље начине да ради оно у чему је најбољи – да заврће руке својим савезницима. Првог јануара појавила се вијест да је Кијев обуставио транзит руског гаса кроз цјевоводе који пролазе Украјином. Иако би ово могло користити скупљем енергенту из САД-а и не значити много Москви (која ће и даље у великим количинама продавати гас Европи другим каналима), то је катастрофално за Словачку, Румунију, Молдавију, Пољску и Мађарску. На крају крајева, зима је, а људима је потребно гријање. Да не говоримо о потенцијалним контраударима из земаља попут Словачке против Украјине, која сама нема струју и добија је из Словачке, а Словачка је, с друге стране, обећала да ће је ускратити ако Кијев блокира руски енергент.
Како Кијев може себи да приушти да се одрекне гомила новца од 20 одсто транзитних такси? Па, добија милијарде долара од Вашингтона, који је, како су неки проницљиво запазили на друштвеној мрежи X, врло жељан да напакости независном словачком премијеру Роберту Фицу, као и мађарском премијеру Виктору Орбану, који такође не трпи империјалну контролу – ето како. Штета за савезнике попут Румуније и Пољске ако страдају; увијек има „колатералне штете“ у Вашингтоновим геополитичким плановима, а та штета је често такозвани пријатељ. Тако, док ова гасна заврзлама са Украјином тиња, Изузетна Империја, која је толико допринијела њеном настанку, сједи са стране, лажно невина, и ликује. Подијели па владај – још једном успјешно.
Ив Отенберг је романописац и новинарка. Њен најновији роман је Booby Prize. Можете је контактирати преко њене веб-странице.
Извор: CounterPunch
