Бивајући препознат као политичар који без гриже савјести мијења свој политички курс, њега лако придобијају западне силе. Пружају му поштеду од одговорности у рату током деведесетих година, заустављају суђење за шверц цигаретама, а све да би у Ђукановићу нашли балканског лидера који ће бити важан савезник у циљу обрачуна са Слободаном Милошевићем.
Нека будућа историја Црне Горе сигурно ће садржати неколика пасуса о Милу Ђукановићу.
Шта ће тамо писати није тешко предвидјети.
Можда нешто, отприлике, овако.
Ђукановић долази на власт након АБ револуције. Ране деведесет године 20. вијека омогућавају да се несметано богати, првенствено организујући „шверц” (нелегалну трговину) цигарета.
Бивајући препознат као политичар који без гриже савјести мијења свој политички курс, њега лако придобијају западне силе. Пружају му поштеду од одговорности у рату током деведесетих година, заустављају суђење за шверц цигаретама, а све да би у Ђукановићу нашли балканског лидера који ће бити важан савезник у циљу обрачуна са Слободаном Милошевићем.
Ђукановић користи такву понуду како би наставио своје беспризорно богаћење слободним коришћењем (уништавањем) црногорског привредног система, који је некако преживио вихор ратних година.
Стварајући, најзад, од читаве државе свој феуд, а у циљу заштите нелегално стечене имовине, улаже новац, али не свој већ руски капитал, како би организовао референдум, те додатно опасао зидинама своје милијарде.
Након референдума више пута најављује своју политичку пензију, али се увијек враћа, схватајући да свој феуд мора да штити изнутра.
Неко му је, наиме, рекао да све док не уништи Цркву његово име неће имати чист образ у будућности. Отуда се враћа испробаном механизму, од Срба и осталих православаца у Црној Гори ствара државне непријатеље, вршећи сваковрсну дискриминацију над њима.
Како је духовни покрет „литије” показао и западном свијету да Црква у Црној Гори не окупља тек неку „шаку јада”, већ потврђује да у Црној Гори не живе већином људи који су превртљиви, подмитљиви и среброљубиви, попут Ђукановића, да они, дакле, нијесу малобројни, западни центри моћи одустају од Ђукановића као политичара потрошене употребне вриједности.
Ђукановић плаћа, на концу, данак својој похлепи, јер овога пута није имао други финансијски ресурс осим сопственог. Улаже сопствени новац како би одржавао у животу своје плаћене националисте, у народу упамћене као „неокомите” или „монтенегрини”.
Финансијско исцрпљивање и сиромашење народа, па и његових присталица, изазвано пандемијом и руско-украјинским ратом Ђукановићу не иде на руку. Одвајање новца из личних фондова одражава се на његову личност, што је био увод у његов политички крај.
Милован Урван
