Докторирала је на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Од 2001. до 2018. године била је запослена у Архиву Србије где је стекла звање архивске саветнице. Бави се проучавањем историје Србије у периоду Другог светског рата.
Објавила је више радова из културне и друштвене историје Србије у Другом светском рату, као и из архивистике. Недавно се појавила и нова књига „Жене Голог отока“ где се посветила судбинама припадница нежнијег пола које су биле заточене у злогласном казамату у првим годинама Титове Југославије. О књизи, улози жена у Другом светском рату, али и у целокупној српској историји у интервјуу за недељник „Експрес“ говори историчарка Љубинка Шкодрић.
Како сте дошли на идеју да напишете књигу о судбини жена на Голом отоку и због чега се о женама у овом казамату до сада у јавности није толико говорило?
„Тема Голог отока и судбина кажњеника због Информбироа, такозваних ибеоваца, била је врста табуа, односно забрањене теме о којој се није смело говорити у Југославији. Крајем 1980-их, током кризе и слабљења југословенске државе, ова тема постаје све заступљенија у јавности, објављују се сећања заточеника, настају поједина историографска, публицистичка и уметничка дела, да би затим услед недаћа насталих распадом земље судбина ибеоваца нестала из фокуса. Темељније истраживање спречавала је недоступност архивске грађе настале радом служби безбедности.
Међутим, последњих година ови материјали су све доступнији за истраживање, пре свега у архивима у Словенији и Хрватској, а делом и у Србији. Преломни корак у изучавању Голог отока учинио је загребачки професор и историчар Мартин Превишић у својој књизи о историји Голог отока, која је ових дана доживела и издање на енглеском језику. У разговорима са колегом Превишићем, а делом имајући и увид у архивску грађу Службе безбедности која се чува у Државном архиву Србије, схватила сам да је судбина кажњеница због Информбироа и даље недовољно историографски истражена и да је потребно, поред постојећих сећања и појединачних радова, темељно истражити судбине кажњених жена. При томе је потребно имати у виду да је с циљем кажњавања ибеоваца и ибеовки формиран систем логора и затвора за које се често користи израз Архипелаг Голи. Овај назив је настао парафразом синтагме Архипелаг Гулаг, према роману Александра Солжењицина. Назван по главном логору у том систему – Голом отоку, овај ’архипелаг’ је укључивао низ логора и затвора, а у више њих биле су по овом питању заточене и жене.
Моје истраживање, осим Голог отока, обухвата и судбине кажњених жена у логорима и затворима у Рамском риту, Пожаревцу, Рајхенбургу, Стоцу и Светом Гргуру. На почетку истраживања пошла сам од тога да је нужно утврдити пре свега број кажњених жена и детаљније податке о њиховом годишту, националности, пореклу и запослењу. Тако сам током истраживања дошла до броја од 1080 кажњених жена. Реч је о женама које су у периоду од 1948. до 1956. године биле ухапшене, кажњене и заточене у неким од затвора и логора намењених за ибеовце. При томе се разликују две групе жена. Многобројнија је она група која је кажњена мером друштвено корисног рада, док је део њих био осуђен и судским путем. Од августа 1949. ова прва група жена упућивана је у логор у Рамском риту код Великог Градишта, затим су једно време боравиле у затвору у Забели код Пожаревца, да би априла 1950. биле пребачене у логор на острву Свети Гргур. Почетком 1951. кажњене жене премештене су у логор на Голом отоку, да би 1952. поново биле враћене на Свети Гргур. Са друге стране, судске осуђенице биле су заточене и у затворима у Пожаревцу, Рајхенбургу у Словенији, као и у затвору у Стоцу у Босни и Херцеговини.“
Осуђенице су махом биле младе жене, студенткиње…?
„Да, реч је била углавном о веома младим женама, већина њих рођена је у периоду између 1921. и 1930. године, претежно су биле службенице или студенткиње, чије су каријере и професионално усавршавање великим делом прекинути кажњавањем. Преовлађивале су жене српске националности, али је с обзиром на процентуалну заступљеност становништва упечатљив и велики број жена које су се декларисале као Црногорке (око 15 одсто кажњених). Углавном су од момента хапшења у затворима и логорима провеле између две до три године, али се истичу поједине жене које су више година била заточене и пружале доследан и упоран отпор притисцима да промене свој став. У тој групацији упечатљиве су судбине две жене. Једна је Бранислава Брана Марковић, супруга истакнутог комунисте Симе Марковића који је страдао у Стаљиновим чисткама у Совјетском Савезу, а која је била заточена више од пет и по година. Друга је лекарка Станојка Ђурић, припадница партизанског покрета од 1941. године и учесница битке на Сутјесци која је из рата изашла са чином потпуковника. Она је осуђена у судском процесу на затворску казну у трајању од 15 година, а у затворима и логорима провела је више од седам година. Према расположивим подацима, она је међу кажњеним женама издржала најдужу казну.“
Како сте прикупљали грађу, да ли сте имали контакт са још неким живим осуђеницима са Голог отока?
„Истраживање судбина кажњеница и кажњеника због Информбироа је делом запостављено и због тога што бављење овом темом подразумева значајне материјалне и организационе препреке, пошто је потребно извршити детаљна и дуготрајна истраживања у више земаља насталих распадом југословенске државе. У том погледу потребно је проучити архивску грађу насталу радом службе безбедности и партијских организација на нивоу некадашњих република, а где постоји могућност и архиву самих установа у којима су кажњенице биле смештене.
Досијеа кажњеница због Информбироа проучавала сам у Хрватском државном архиву и Архиву Републике Словеније, а у Државном архиву Србије архивску грађу која је настала радом службе безбедности. Архивску грађу Комунистичке партије Југославије и њених тела и органа, осим у овим архивима, истраживала сам и у Архиву Југославије и Историјском архиву Београда. Осим тога, у Архиву Босне и Херцеговине остварила сам увид у архиву Казнено-поправног дома за жене у Стоцу где је казну издржавао један део жена осуђених за наклоност Информбироу.
Нажалост, нисам успела да пронађем ниједну кажњеницу која је још у животу. Колико ми је познато, Смиља Филипчев и Драгица Срзентић спадале су у Србији међу последње живе кажњенице, али су и оне преминуле. Током истраживања упознала сам поједине потомке кажњеница и кажњеника због Информбироа, чија сведочења су ми била од велике користи ради стицања увида у животе и судбине њихових родитеља. Такође су ми од великог значаја била објављена сећања појединих кажњених жена. Ту се пре свега истичу сећања Жени Лебл, Милке Жицине, Смиље Филипчев, Вере Ценић и Еве Грлић, која су објављена као посебне публикације. За сећањима једног дела жена било је потребно трагати у великом броју часописа и дневних листова па је, осим рада и истраживања у архивима, био драгоцен и процес истраживања у различитим библиотекама, али и на појединим интернет порталима.“
Због чега је Голи оток и даље својеврсна табу тема у нашој јавности?
„Иако је до сада доста тога написано и објављено о Голом отоку, могуће да и даље остаје у јавности претходни утисак из периода социјализма, да је то тема о којој је забрањено писати и говорити. Са друге стране, потребно је имати у виду да су судбине и искуства кажњеника и кажњеница често били нешто о чему ни о они сами нису желели и волели да говоре због страховите тортуре коју су преживели, а и због тога што су у процесу преваспитања били присиљавани да и сами спроводе тортуру. Затим су били условљени да по пуштању на слободу буду сарадници и доушници службе безбедности. Велики број њих био је под надзором службе безбедности, имали су тешкоћа око запослења и живели су у сталном страху од новог прогона, затварања и кажњавања. О вишеслојности и бројним разлозима због којих је ова тема доживљавана као табу може као аргумент послужити да је она многима указивала на мрачну страницу историје, када су једна држава и власт у мирнодопским условима сопствене грађане затварале у логоре. Уз то су репресију често спроводили пријатељи, саборци и рођаци заточеника и њихови политички истомишљеници.“
Обрадили сте и тему улоге жена током Другог светског рата код нас. Било је и доста жена шпијуна у то време?
„У Србији под немачком окупацијом током Другог светског рата, као и на другим окупираним територијама, али и у самом Трећем рајху, била је раширена појава доушништва и међусобних пријава становништва. Правих шпијуна и шпијунки било је значајно мање, али је клима тог времена погодовала ширењу гласина, пре свега о женама које сарађују са немачким властима и шире њихову пропаганду. На овакав вид сарадње поједини мушкарци и жене одлучивали су се услед сопствене угрожености, али и због материјалних тешкоћа које су настале током окупације. Шпијунке које су се бавиле прикупљањем значајних обавештајних информација биле су малобројне, али их је било. Немачке окупационе власти углавном нису биле задовољне њиховим радом, сумњале су у њих и њихову сарадњу са другим службама. Истакнуту обавештајну улогу имале су жене које су још пре рата радиле за немачку обавештајну службу. На почетку окупације, међу ослобођенима из затвора у Пожаревцу, 19. априла 1941. нашле су се и три жене осуђене због шпијунског рада: Олга Белагић, Јозефина Пец и Марион Баудерер. За једну од њих – Олгу Белагић сумњало се касније и да је сарађивала са партизанским покретом и свесно саботирала сопствени обавештајни рад.“
После серије јавност се заинтересовала за Веру Пешић, својеврсну српску Мату Хари у време окупације. Какво је Ваше мишљење о овој жени?
„Улога и значај Вере Пешић су често у публицистици преувеличавани, али она остаје занимљива и привлачна женска фигура из ратног периода. Уз то је њена судбина у великој мери и трагична пошто је свој буран живот окончала већ у 25. години. Међутим, тешко је у њој видети врсту вишеструке обавештајке, пошто је још у периоду пре почетка рата радила искључиво за немачку обавештајну службу. Њена елоквентност, атрактивност и отвореност утицали су да је имала контакте и са колаборационистима, али и са партизанским и равногорским покретом. Посебно је симптоматичан њен неуспех у покушају да се наметне за председницу новог женског удружења које су окупационе власти планирале да оформе у Србији и укину сва ранија женска друштва. Жене окупљене у постојећим друштвима пружиле су јој значајан отпор, до те мере да им је наводно претила интернацијом. Како се рат ближио крају, Вера Пешић је трагала за подршком покрета отпора, али је тешкоће налазила на свим странама које су зазирале од њене дотадашње делатности и озлоглашености. Није била присталица равногорског покрета због одбојности и неслагања са Британцима, док је народноослободилачки покрет није прихватао. Иако је током младости и у рату одржавала контакте са Миливојем Перовићем, командантом Друге јужноморавске бригаде, он јој није могао бити довољна подршка и помоћ унутар овог покрета.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Улога и допринос Вере Пешић прилично су предимензионирани, не само да је називана ’српском Матом Хари’, већ се сматрало да је имала бројне љубавне везе са истакнутим личностима окупационог и колаборационистичког апарата. Након предратне сарадње и пропагандног рада на почетку окупације, она је удаљена из ближе немачке околине и препуштена колаборационистичким властима. Предност Вере Пешић као немачке обавештајне сараднице лежала је у њеном добром познавању страних језика, привлачности, комуникативности и слободном понашању према мушкарцима, али и личној спремности и одважности да се упусти у сарадњу и пропагирање нацистичких циљева.“
Колико су, према Вашем мишљењу, жене утицале на српску историју?
„Проценити утицај на историју и дуготрајне историјске процесе неког појединца, али и групације је заиста тежак, неизвестан и увек субјективан задатак, који може вероватно имати сличан и исход. Различити историјски периоди доносили су различите могућности за ангажовање како појединаца тако и посебних друштвених група. Свакако морамо имати у виду да су још од средњовековног периода жене имале утицаја на политичка, културна и друштвена збивања, посебно на династијске односе, улогу и значај. Нови век и савремено доба донели су нове женске улоге и њихово упечатљивије иступање на политичку и јавну сцену. О српском друштву у том периоду могу као основа послужити две елемента за размишљање – прво да је Светозар Марковић само две године по објављивању превео на српски језик дело ’Потчињеност женскиња’ Џона Стјуарта Мила, које је имало значајну улогу у обликовању погледа на друштвени положај жена и потребу његове промене и побољшања. Други међаш који нам може послужити у том посматрању свакако може бити учешће, помоћ и допринос жена у ратовима, пре свега у санитетској служби још од српско-турских ратова 1875–1876, па до Првог и Другог светског рата. Можда је у одговору на питање колико су жене утицале на српску историју најбоље позвати се на закључак кажњенице због Информбироа Драгице Срзентић која је сумирајући своја искуства из партизанског, али и послератног периода, волела да парафразира Жан-Пола Сартра и истакне да је била полужртва, а полусаучесница, као и сви остали.“
Како видите историјску улогу Јованке Броз, колико је она утицала на Тита?
„Историјску улогу и слику у јавности Јованке Броз проучила је на најбољи начин у својој књизи моја колегиница Ивана Пантелић. Њена истраживања указују да је Јованка Броз на неки начин представљала парадигму југословенске политике и друштва. Она није била део партијске олигархије нити је лично поседовала неке службене функције, али није била без утицаја. Њен дугогодишњи брачни живот и наступ у јавности заједно са Јосипом Брозом утицали су да она буде у једном периоду доживљена и као врста сувладарке. Она јесте у једном тренутку показала одређене политичке амбиције, али се нашла у сукобу више струја партијске олигархије. То је изазвало снажну реакцију и њено изопштавање из јавног живота, али се тада одлучно борила за своја права. Иако је пред крај живота постала поново интересантна јавности и медијима, њена судбина и третман по удаљавању и раздвајању од Јосипа Броза остали су дуго непознати јавности до тренутка када је она захтевала законита права и на тај начин се заправо бунила против режима. Пажњу је привлачила и због тога што је често била виђена као симбол ’златног доба’ и оличење државног успеха у време седамдесетих и доживљавана као врста комунистичке Пепељуге која је постала гламурозна прва дама у једној социјалистичкој држави.“
Многи књижевност и даље деле на мушку и женску. Има ли места таквој подели?
„Значајнију оцену о овој подели у књижевности не могу дати пошто нисам стручњак за ту област, али спадам у групацију која воли да прати наше домаће књижевно стваралаштво. Уз то ми је као историчарки током истраживања веома битно да консултујем књижевна дела која су посвећена теми коју обрађујем. У том погледу, ради осећаја за дух времена и атмосферу коју је тешко ’ухватити’ у архивским документима, јако ми је битно да се упознам са делима која су настала у периоду који изучавам, која говоре о том добу, а посебно мемоаре и сећања на тај период. На пример, за проучавање судбине жена на Голом отоку непроцењив значај имају сећања кажњеница. Она су малобројнија од сећања кажњених мушкараца, али књижевни стручњаци оцењују да се у значајној мери разликују од њих и посвећују им велику пажњу у истраживању. Према појединим анализама, сећања мушкараца су мање опширна и пружају мање детаља, нарочито о њиховим животима пре и после кажњавања, што такође указује на разлике у искуствима мушкараца и жена. Женска сећања на кажњавање због ИБ-а одликује исповедни тон, хронолошки приказ догађаја и једна врста документаристичког приказа који омогућује да разумемо логорску структуру изнутра. Велики број ових сећања хронолошки се не завршава изласком на слободу, пошто се тиме не окончава ни судбина ових жена као кажњеница. Напротив, оне се враћају изворишту траума и због тога се код њих јавља потискивање преживљеног, терапија писањем, али и трансгенерацијски пренос трауме у оквиру породице.“
Шта мислите о све већем упливу вештачке интелигенције у све сфере живота па и у уметност и литературу?
„Питање утицаја и употребе вештачке интелигенције је јако занимљиво и изазовно и мислим да ће му се у будућности посвећивати све већа пажња и значај. Не спадам у групу оних који су противници употребе ових алатки. Мислим да оне могу бити значајна помоћ и ослонац у раду, а да их у будућности једноставно нећемо моћи заобићи и да зато не смемо да их игноришемо, посебно у образовном процесу. Наука и образовање су у том погледу пред великим изазовима, али су ти изазови и врста подстицаја да се измене поједини приступи и оквири размишљања. У том процесу могућности које нуди вештачка интелигенција могу се користити, али уз то и контролисати и проверавати. Морамо се научити да нам она може бити добар слуга, али не сме постати господар. Мислим да такав приступ може само обогатити наша досадашња знања и истраживања, пре свега методе рада.“
Шта је следеће што намеравате да публицистички обрадите, постоји ли већ идеја за наредну књигу?
„Моја интересовања усмерена су ка историографским истраживањима и у том погледу тренутно у размишљам о више идеја и праваца даљег рада, али је потребно прво да се слегну утисци и искуства настала током рада на књизи Жене Голог отока. Једна од тема којој се надам да ћу се више посветити и чију обраду сам већ делом започела јесте судбина и живот комунисткиња у време Краљевине Југославије, као и рад на биографијама појединих жена активних у комунистичком покрету. Ту се пре свега надам наставку сарадње са колегиницом из Историјског архива у Пожаревцу Слободанком Цветковић и даљем истраживању судбина појединих комунисткиња из пожаревачког краја, међу којима су Даворјанка Пауновић, Вера Милетић и Слободанка Стефановић.“
Извор: Експрес.нет
