Пише: Слободан Шоја
Не варају себе само људи, то чине и државе. Знамо да има много земаља које свјесно обмањују своје становништво, али много је рјеђи случај кад једна земља вара своје становништво, а себе заварава.
Кад вријеме као неумољиви историјски судија лаж и варку преобрази у истину и стварност, кошмарно буђење постаје стоструко болније.
Босна и Херцеговина на њену срећу и несрећу још се није пробудила и осјетила стварност иако буђење траје већ тридесет година. А не буди се зато што они који воде земљу кљукају своје народе разним средствима да се не пробуде и да наставе живјети кошмарне ноћи и дане испуњене лажима и преварама.
Откад је избио мир у БиХ, пред крај сваког новембра у размаку од четири дана приреди нам се политички обојено медијско подсјећање на два велика датума из наше прошлости. Савршена прилика за варање и заваравање.
Најприје се 21. новембра сјећамо Дејтона, 1995. године и једне нама далеке војне тврђаве у САД гдје су се окупили да глуме миротворце неки рђави људи рђавих намјера који су нас претходно гурнули у рат. Памтимо тај дан и по томе што смо тада своју судбину предали у руке странцима.
Тог и свих осталих дана током године лијемо бујице горких суза јер нам је Дејтон октроисао устав и направио темеље на којима се, многи то тврде, не може изградити модерна држава!
Четири дана послије, 25. новембра, све је друкчије. Суза више нема и с поносом се сјећамо дана кад су се неки добри људи добрих намјера окупили у Мркоњић Граду на првом засједању ЗАВНОБиХ-а 1943. године да би припремили мир и стабилне темеље на којима се успјешно могла изградити модерна југословенска република Босна и Херцеговина.
Размишљајући ових дана о овој теми, прегледао сам пажљиво шта се писало и говорило о Дејтону и ЗАВНОБиХ-у. У принципу, ми 21. новембра обмањујемо себе, а 25. новембра лажемо.
На државној телевизији у првим јутарњим вијестима званични спикер најављује тај дан као ”датум за који се веже обнова државности БиХ”. Спикер потом наставља тенденциозно обмањивати гледаоце: ”На Првом засједању ЗАВНОБиХ-а у Мркоњић Граду 247 вијећника из свих дијелова БиХ је одлучило да је БиХ јединствена и недјељива држава у којој сви народи имају иста права”.
Свака ријеч овдје је, нажалост, лажна. Прво, не везује се и не може се тај датум везивати за обнову државности. Државност Босне и Херцеговине, обновиће се тек много касније, 1992. године, у сасвим друкчијим историјским околностима. Друго, гласало је 193 вијећника, а не 247. И треће, није донесена никаква одлука да је БиХ ”јединствена и недјељива држава”.
На велики и свечани дан државна телевизија тенденциозно лаже! Зашто лаже, коме лаже, кога обмањује, гледаоце или себе? Умјесто да само поносно поновимо све оно лијепо што су вијећници ЗАВНОБиХ-а казали и о Босни и о Југославији, ми дјетињасто лажемо.
У књизи ”ЗАВНОБиХ. Документи 1943-1944”, објављеној 1968. године, у којој се налази интегрални записник са засједања, нигдје, али баш нигдје, не помињу се ријечи ”јединствена”, ”недјељива”, а чак ни ријеч ”држава”!
Гријех је тако лагати због вијећника свих нација који су се новембра 1943. године по ратној хладноћи и ризикујући живот пробијали до Мркоњић Града да граде велику земљу братства и јединства, а не да буду себични сепаратисти.
Нико од вијећника није размишљао нити намјеравао обнављати било какву локалну државност јер се она напросто није обнављала. Сви вијећници су се видјели искључиво у широј заједници јер њихове су идеје биле много шире и племенитије него што су данас.
Ти хероји су у Мркоњић Граду својим потомцима жељели упалити једну буктињу која представља истински дух и душу и Југославије и Босне и Херцеговине, оне земље у којој су људи и народи солидарна и равноправна браћа.
Вијећници ЗАВНОБиХ-а жељели су градити једну сањану земљу у којој се дијели заједнички хљеб и судбина и у којој свако сваком жели добро зарад општег напретка и благостања земље.
Све ово лијепо звучи, али ништа од наведеног наша несрећна земља није никад имала нити знала створити, ни у османско, ни у хабзбуршко, ни у краљевско доба. Тек у Мркоњићу, у недоба и уз много крви, Босна је остварила то што звучи као сан и пронашла себе, али посве накратко.
Сан је остао недосањан, а идеја је попут цвијета брзо увела.
Босна и Херцеговина је још прије пола вијека почела губити себе и свој дух, а током 1990. године постала нешто сасвим друго, властита супротност. Супротност која је одавно постала реална слика државе.
Ових дана, 30 година послије рата што више говоримо о ”јединственој и недјељивој држави” она је све више подијељена. Ваљда зато нам не преостаје ништа друго него варати друге и заваравати себе.
Округла година, тридесета, залеђеног конфликта била је прилика да се у земљи и ван земље организирају конференције о стању у Босни и Херцеговини три деценије након потписивања Дејтона.
Тридесет година, међутим, друштвене науке у Босни и Херцеговини, нарочито историографија, развијају се у три одвојена колосијека и полако али сигурно попримају три националне боје.
Стога не чуди што су све конференције поводом тридесетогодишњице заустављања рата у БиХ и потписивања Паришког споразума, потписаног 14. децембра 1995. године, имале три потпуно различита национална, тачније политичко-национална, угла посматрања, а тиме и циља.
Најамбициознија и најрепрезентативнија конференција била је у Загребу 12. децембра, у организацији Министарства вањских послова Хрватске, уз судјеловање неколицине учесника преговора у Дејтону. У Босни и Херцеговини је представљена као конференција која заговара трећи ентитет, што није далеко од истине.
Порука српских конференција односила се на непрестани и безнадежни неспоразум Бањалуке и Сарајева, али и на будућност Републике Српске која је пројицирана више изван него унутар Босне и Херцеговине.
Ако је лако и истинито говорити о ”српским” и ”хрватским” конференцијама, које се могу назвати сепаратистичким, конференције одржане у Сарајеву не могу се и не смију свести на бошњачке. Неопходно је нагласити њихов снажан државни, грађански и централистички печат.
Међутим, док српски и хрватски округли столови имају јасне и врло конкретне циљеве који слабе државу, трећа страна доноси потпуно погрешне закључке шта је то што слаби државу и представља опасност.
По питању напретка Босне и Херцеговине централистичке конференције дају један општи закључак сведен на три кључна разлога ненапредовања земље. Прво и основно је лош устав. Друго је потпуна доминација етничког над грађанским, а треће великосрпска и великохрватска пријетња.
Све то формално стоји. Устав нам је лош, етничко доминира а спољна опасност је реална. Али то нису разлози већ изговори за ненапредак. Ми не престајемо критиковати устав, али нико званично не предлаже уставне промјене.
За доминацију етничког нису криви писци уговора из Дејтона, крив је народ који гласа етнички, а не грађански. Масе од 1990. до данас у Федерацији БиХ дају између 65 и 75 посто својих гласова етничким а не грађанским партијама које добијају мрвице.
Још је знаковитије стање у Републици Српској и виртуелној Херцег-Босни гдје грађанске странке не могу уграбити ни пет посто гласова. Грађанска идеја коју непрестано промовишемо не станује у огромном дијелу БиХ.
И на крају, ни Србији ни Хрватској не би било мрско да узму комад наше земље, али у ових тридесет година још нас нису напале! А шансе да се то догоди без сигнала великих сила су никакве.
Укратко три главна закључка који се наводе као највећи проблеми, не представљају заправо никакав проблем већ одражавају реалност коју треба прихватити и покушати је мирно и стрпљиво мијењати.
Злонамјерни, дволични и лијени људи користе сваку врсту изговора како би оправдали властиту невољност, прикрили нерад и стекли богатство. А у земљи дволичних државника, којима су важнији власт и богатство него судбина земље и људи, рђав устав је савршен изговор за лаковјерне и изманипулисане масе.
Хорска жалопојка ”све је то од лошег устава”, која у себи садржи карактер масовне хипнозе, кренула је сутрадан послије потписивања мировног уговора и није престала до данашњег дана.
Оно што здраворазумског човјека посебно иритира је учесталост и количина јавне и медијске антиуставне офанзиве у којој учествују медијски најистуреније јавне личности . Не постоји нити један једини дан, а од краја рата протекло их је једанаест хиљада, а да се неко не пожали на устав као изговор за нерад и неодговорност. Има ту доста умоболности која ће нас скупо коштати.
Нико рационалан у цијелој држави да се пронађе, макар уз помоћ свијеће, и подсјети да се знање и памет, љубав и поштовање, честитост и људскост, добронамјерност и солидарност, озбиљност и одговорност… не могу спутати уставним параграфима или хрпом слова на америчком папиру.
Док је цијели свијет нешто радио и градио, ми смо плакали и проклињали худу судбину. Истовремено смо преклињали тај исти свијет да нам промијени устав јер не можемо напријед ни макнути ако га не промијенимо. А сами то тобоже не можемо направити.
Испада да код нас устав брани човјеку да буде човјек. Не дозвољава одговорном професионалцу да ради корисне ствари за друштво. Устав нам брани да волимо и поштујемо сусједа и брата.
Све нам устав брани. Једино нам не брани да поткопавамо темеље државе ширећи мржњу, да уништавамо школство и друштво, да производимо неправду, његујемо корупцију и на сто начина загорчавамо живот људима.
Тридесет година понављамо потпуно погрешне премисе зашто Босна и Херцеговина не напредује. Све три стране наводе бројне разлоге ненапредовања, нападајући увијек једна другу или трећу да је баш та етничка група изричити кривац.
Али ниједна од наших етничких политика никад не жели поменути два главна разлога која су заједничка за сваки народ, а који су прави разлози пропадања земље.
Прво, од 1995. године земљу нису водили они који то знају и искрено желе. Друго, корупција, неодговорност и неправда биле су стопут јаче од некоруптивне професионалности, одговорности и правде. Зато данас имамо скоро уништено друштво и државу пред распадом.
Иза нас је тридесет година непосустале мржње, лажног патриотизма, варања, подметања, себичности, лоповлука, надмудривања, вашара примитивизма и изнад свега тровања дјеце на све три стране.
У ових тридесет година могли смо спознати да имамо застрашујуће болесне, затроване и нетрпељиве масе којима се политика тридесет година успјешно додворавала. Зато је данас, више него икад раније, огромна већина Срба за конфедерални статус или отцјепљење, а огроман број Хрвата за успостављање трећег ентитета.
Колико је то политички могуће извести је сасвим друго питање, али да то чврсто стоји у главама маса и да то нема никакве везе с Додиком и Србијом или Човићем и Хрватском је несумњиво.
И то је још једна тужна слика данашње Босне и Херцеговине тридесет година послије процеса ”изградње државе”, изградње која је очито ишла погрешним путем.
Питање свих питања за будућност Босне и Херцеговине није како силом сузбити двије тенденције које слабе средишњу власт већ како великом броју Срба и Хрвата вратити повјерење у Босну и Херцеговину?
Рјешавање тог питања представља праву борбу за државу. Власти ће се морати много озбиљније бавити овим питањем и потпуно промијенити методологију, ако желе спасити државу.
Ова борба за државу мора се завршити тако што ће свак побиједити. Тако су код нас промијешане карте, ако је било ко губитник, држава је највећи губитник.
Даје се на знање свим нашим преварантима: само наставите и изгубићете државу!
Извор: Аутограф.хр
