Пише: Бојан Муњин
Ситуација на Косову и Метохији, нарочито у његовим сјеверним дијеловима, гдје живе људи српског поријекла, чини се да је поступно све гора. Хапшења Срба као и демонстрација силе косовске полиције су свакодневни и ситуација је сада таква да би одједном могла експлодирати, али би се патологија лошег стања могла и кронично дуго наставити, без перспективе иоле нормалног рјешења. Што се тренутно догађа на Косову и Метохији разговарамо с директором Радија КиМ у Чаглавицама покрај Приштине, Исаком Воргучићем.
У каквом је тренутно положају на Косову и Метохији становништво српске народности, које је у овом тренутку политички и егзистенцијално најизложенија заједница?
Тешко је говорити о тренутној ситуацији, а не обазрети се на ситуацију која је била до сада. Та ситуација никада није била лака, било је разних тешких фаза, али од краја рата на Косову и Метохији 1999. године може се рећи да је ситуација сада најтежа. На северу Косова ми говоримо о четири градића где је сконцентрисана српска заједница: у Северној Митровици, Зубином Потоку, Лепосавићу и Звечану и у тим местима ми видимо велико присуство косовске полиције. Она у првом реду не осликава етничку структуру тих места, што је по косовском уставу императив, већ су ту полицајци искључиво албанске националности. Та чињеница сама по себи не би требала да представља проблем да истовремено та полиција не ствара одређену врсту тензија и притисака, понашајући се прилично брутално према људима који ту живе.
Мали труд, а велика радост: Наша помоћ стигла на Косово и Метохију
Поред тога, у последње време оно што је видљиво јесте да када људе желе да јавно, на миран и демократски начин, искажу незадовољство због таквог третмана полиције према њима, ти људи бивају легитимисани, хапшени, малтретирани и тучени. За такво понашање полиције постоје снимци мобилним телефонима на лицу места.
Ништа од мултиетничности
Како изгледа свакодневни цивилни живот у те четири опћине са српском већином?
Те четири локалне самоуправе воде градоначелници и општински одборници који су изабрани на локалним изборима, на којима је суделовало три посто грађана, што значи да су их изабрали само грађани албанске народности, док Срби, због таквог третмана према њима, на локалним изборима уопште нису учествовали. Националност тих општинских функционера, такође, не би представљала проблем када би ти људи радили у корист свих грађана у њиховој општини, што су и сугерисали амбасадори Квинте (САД и Италија, Немачка, Уједињено Краљевство и Француска), након што су ти градоначелници изабрани. Међутим, они раде све супротно од тога, не смирују ситуацију и тиме угрожавају миран живот грађана српске националности, па се укупно гледајући мора рећи да је цивилни живот у тим општинама изнимно тежак.
Чини се да оваква тегобна ситуација на граници (не)издржљивости и пуна непрестаних ексцеса полиције с грађанима дјелује као игра живаца или као процес исцрпљивања српске заједнице.
Треба се осврнути на претходни период на Косову и Метохији који је посматрачу са стране могао изгледати као период који је био знатно бољи и у којем се чинило да се остварује одређени напредак. Ради се о томе да претходне косовске владе нису поклањале претерано пажње својим мањинама, па тако ни Србима, па је изгледало да постоји, хајде да кажемо, добар однос власти према српској заједници. Оно што је ту кључно јесте да ни претходне власти, а поготово ова садашња власт на челу са Албином Куртијем, не желе да дају до знања Србима да су они равноправни грађани на Косову као и сви други. Ова актуелна власт чак је отишла корак даље, иронично речено, односно кренула је да се бави Србима, али на један потпуно негативан начин. Све оно што је претходно годинама договарано као споразум и могуће решење за тај део Косова, да се успостави неки континуитет у функционисању живота, ова власт је решила да нагло пресече и да, како она каже, „успостави суверенитет на целој територији Косова“.
Што би то точно значило?
Па тај захтев за суверенитетом на целој територији Косова је флоскула, јер албанске власти су и до сада имале такав суверенитет, који гарантују међународне снаге НАТО-а и међународна администрација, која је ту присутна од 1999. године. Оно што косовска администрација није поседовала јесте власт над локалном самоуправом, али и у косовском уставу пише да локална администрација, па тако и она у општинама са српском већином, има одређена права управљања на локалном нивоу. Локална самоуправа напросто има право да одлучује о стварима и проблемима који се тичу тог локалног краја.
Оно што данас видимо у медијима је отприлике слика на којој се види косовска полиција која непрестано некога хапси. Од када су такве ствари почеле да се заоштравају?
Ствари су свакако постале лошије са експропријацијом земљишта пре неколико година коју је подузела приштинска администрација да би на том земљишту подигла полицијске базе, што по уставу Косова она нема право, што су и косовски судови утврдили да је тако. Такође, није постојала ни једна јавна расправа централне власти са локалним становништвом о томе због чега морају да се подижу свуда на Косову базе полиције. Таквих база на северу Косова има у овом тренутку више од неколико десетина и неке од њих су стациониране на магистралним путевима. Ви не можете да пређете са једног места на северу Косова на друго, а да не прођете поред такве базе и та полиција која је потпуно милитаризована и наоружана дугим цевима онда легитимише и претреса свакога ко ради најобичнијих дневних потреба ту пролази. Створена је тако једна мучна ситуација. Свакако да полиција има мандат да осигура мир и безбедност, али такође и да обезбеди слободу кретања грађана и да својим претераним присуством не узнемирава људе. Било је случајева када је полиција отварала ватру на људе који су ту пролазили у возилима, да би се касније испоставило да су ти људи потпуно недужни. Полиција би можда око тих случајева и покретала поступке, али никад нико од тих полицајаца није трпио санкције ради такве употребе силе.
Ваш опис догађаја изгледа као слика перманентног изванредног стања на сјеверу Косова. Како се та ситуација одражава у трокуту међународна заједница – Република Србија – администрација у Приштини?
Моје лично мишљење је да је након 1999. године и престанка рата на Косову и Метохији, након доласка међународних војних снага, Србија свакако одсечена од директног утицаја на оно што се касније до данас дешавало. На Косову и Метохији је успостављена нека врста међународног протектората и та међународна заједница која се пита и одлучује о ономе што ће се тамо догађати дошла је са мандатом да успостави институције мултиетничког Косова. У међувремену мало се од такве мултиетничности реализовало. Као што функционишу други аутократски или полуаутократски режими на Балкану, тако функционише и актуелна власт у Приштини.
Реваншизам на дјелу
Како та политичка ситуација на Косову и Метохији заправо изгледа изблиза?
Успостава принципа мултиетничности и демократичности косовског друштва, што је као што рекох била главна намера међународне заједнице, била је од почетка проблематична, али када су 2008. све велике силе и значајне државе признале Косово, тада се администрација у Приштини истргла из руку међународних партнера. У годинама које су следиле, за власти које су се измењивале и у којима су доминирали бивши команданти војске Албанаца у рату, ОВК, могло би се рећи да су понешто и сарађивале са међународним представницима и више су слушали оно што им се сугерисало. У том времену нисмо имали такве врсте проблема и такве врсте застоја односа две заједнице које имамо данас. Са доласком Албина Куртија за премијера на власт 2021. године, представници Србије више немају директне контакте са представницима српске заједнице на Косову и увек морају да моле администрацију у Приштини и да најаве свој долазак ако хоће да дођу на Косово, уз чињеницу да један број српских представника има забрану за улазак на ову територију.
Зашто је утјецај међународне заједнице данас на Косову недовољно ефикасан?
Међународна заједница, односно ЕУ, увела је санкције косовској администрацији, ево ово је већ друга година, због пораста тензија и полицијског насиља на северу Косова, па те санкције нису довеле до побољшања ситуације. Пре тога су представници ЕУ сугерисали да избори за четири северне општине у којима у већини живе Срби нису легитимни, јер су на њима учествовали једино Албанци и да тако изабрани градоначелници и општинска управа не треба да улазе у те зграде и опет се ништа није догодило. Као што се ништа не догађа ни са упорним одбијањем Приштине да се почне примењивати Бриселски споразум и формирање Заједничког већа општина српске заједнице на Косову.
Тако да тренутно међународна заједница само издаје изјаве и сопштења шта мисли о ситуацији на Косову, али без већег успеха. Тренутно људи на власти у Приштини не желе да слушају међународне партнере, па онда и те санкције не схватају озбиљно.
Живите и радите на Косову. Како коментирате ту спиралу зле крви која траје тако бескрајно дуго?
Ја нисам овде рођен, али овде живим већ 30 година и могу да кажем, то није лако изговорити, да сам ја ово што се данас дешава са косовским Србима већ једном проживео и видим невероватне сличности када су на Косову и Метохији Албанци били мањински народ у оквиру Србије. Гледао сам својим очима исту политичку репресију и исто неразумевање према потребама мањинског народа. Такође, у општинама где су Албанци имали већину били су Срби градоначелници и одборници, била су хапшења, пребијања и забране окупљања, ако се сећате догађаја почетком 90-их. Имате данас коментаре Албанаца на друштвеним мрежама да данашња репресија албанских власти у Приштини према Србима личи на репресију Милошевићевог режима према Албанцима у 90-има. То су са једне стране јако храбри коментари од стране тих Албанаца да уопште спомињу да је режим Албина Куртија репресиван и таквих гласова је врло мало, али са моје стране ово што сам рекао је објективан приказ стања у којем се сада налазимо. Оно чега се плашим, ако се ситуација не смири, јесте да гнев Срба који је данас јако велик, може да ескалира и да ствари постану пуно горе.
Колико је исправна теза, гледано из вашег угла, да од Триглава до Ђевдјелије, односно на читавом Балкану постоји дефицит толеранције одређене већине према мањини?
Мислим да сте потпуно у праву. Нажалост тако је свуда у овим крајевима. Балкан је прошаран многим народима и однос према мањинама је на врло лошем нивоу. Свакако, људима је најбитније оно место где живе и оно што мене сада боли на Косову је што Албанци који су данас апсолутна већина и који су већ проживели у 90-има однос неке друге већине према себи као мањини и против чега сам ја апсолутно био у тим годинама, већ након пар година од завршетка рата очигледно нису имали жељу за једним мултиетничким Косовом, него жељу за доминацијом и свакако за реваншизмом. Жао ми је што Албанци пропуштају ту прилику да када на терену имају могућности за благонаклоношћу и толеранцијом према мањини, они ту прилику потпуно занемарују. Срби нису прихваћени као равноправни грађани на Косову и да, јасно ми је да је врло често тако у односима већине према мањини на многим местима на Балкану. Ви на капиларном нивоу на Косову можете видети да Срби и Албанци међусобно послују, продају робу једни другима или да се сељаци међусобно испомажу. Могло би се рећи да би можда излаз био у економском напретку за све… Да, можда, али све те наше државице су заробљене у ауторитарним владавинама разног типа, често у спрези са криминалом и лош однос међу етничким заједницама таквим облицима владавине само иде у прилог.
Извор: П- Портал
