Истраживачи Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд проучавали су вероватноћу кључних тренутака у еволуцији живота на Земљи и закључили да би било практично немогуће да се такав живот развије на исти начин било где у свемиру.
Живот је прешао веома дуг пут за веома кратко време на Земљи, релативно говорећи – а научници кажу да је још веће чудо што је настао интелигентни живот.
Деценијама, научници, па чак и филозофи трагају за одговором на Фермијев парадакс – како то да смо у бесконачно великом универзуму ми једини интелигентни живот са којим смо се икада сусрели? Чак и на самој Земљи, питају се, како то да смо ми једина врста која је икада развила напредну интелигенцију?
Постоји безброј природних, али изузетно срећних начина на које је Земља посебна, заклоњена, заштићена и прилагођена да се на њој развије живот. А неки кључни моменти настајања живота изгледају много вероватнији од других, на основу онога што се заиста догодило.
„Чињеница да је животу требало више од милијарду година да од еукариота настану прокариотски прекурсори наводи на закључак да је још мања вероватноћа да дође до развоја вишећелијског живота, за који се сматра да је независно настао више од 40 пута“, објашњавају истраживачи.
„Рана појава абиогенезе је један пример који се често наводи као доказ да једноставан живот мора бити прилично уобичајен у целом Универзуму. Користећи време еволуционих транзиција за процену стопе транзиције, можемо извући информације о вероватноћи дате транзиције чак и ако се догодила само једном у историји Земље“, додају научници.
У овом раду, истраживачи са чувеног Института за будућност човечанства Универзитета Оксфорд настављају да се питају како је све то могуће и шта то значи. Међу истраживачима су и математичари који раде неку врсту форензичке математике о историји Земље.
Назив парадокса потиче од полушаљивог питања које је 1950. године знаменити италијанско-амерички физичар Енрико Ферми поставио колегама за ручком: „Где су сви они?“.
Иако на први поглед питање делује просто, научне и филозофске импликације Фермијевог парадокса многобројне су и далекосежне, а изнет је и огроман број различитих хипотеза које би парадокс разрешиле.
У овом случају, они су користили Бајесов модел фактора који се односе на еволуциону транзицију, што су кључне тачке у којима се живот на Земљи претворио из муља у еукариоте, на пример, и од фисије и друге асексуалне репродукције у сексуалну репродукцију, што је у великој мери убрзава стопу мутације и развоја врста мешањем ДНК као што се подразумева.
Већина ових „еволуционих транзиција“ је слабо схваћена и нису добро проучена од стране научника вероватноће. Користећи свој модел, ови научници тврде да је већа вероватноћа да је ова серија срећних околности на Земљи које су погодовале настанку живота, трајали много дуже.
Постоји једна занимљива реплика у филму Оушунових једанаест из 2001. где Џорџ Клуни објашњава свој невероватан плана крађе. После неколико крајње невероватних корака, он каже: „И онда просто ко пасуљ, остају нам три чувара са машинкама и најсложенији механизам на вратима трезора који је човек до сада смислио“. На неки начин, и живот на Земљи је имао веома сличне препрека.
Прво, Земља је имала среће да температура њене површине буде погодна и да буде заштићена од опасности из свемира. Друго, извукла је срећку да се појаве градивни блокови живота. Треће, добили смо на лутрији и тако што смо били на правом месту и да смо добили праве градивне блокове. Све ово се догодило много пре него што су се појединачне ћелије уопште појавиле.
Користећи неке информације које знамо, као што је старост Земље и очекивани крај њеног животног века погодног за живот због ширења топлотног радијуса нашег Сунца, ови истраживачи су претворили еволуционе прелазе у серију егзистенцијалних карата.
Извор: РТС
