На први поглед, готово сви актуелни економски показатељи Србије изгледају одлично – у поређењу с прошлогодишњом ковид-годином.
Према подацима које емитује Републички завод за статистику, у другом кварталу, у односу на исто раздобље прошле године, БДП Србије повећан је 13,7 одсто, у јулу ове године, према јулу 2020, индустријска производња увећана је 7,8 одсто, извоз изражен у еурима порастао је за седам мјесеци ове године 28 одсто, док је увоз нарастао 22 одсто итд. Међутим, један од података упозорава да је међугодишња инфлациона стопа досегла 4,3 одсто и да је то највиша стопа пораста цијена у посљедњих десет година. Тај податак једноставно упућује на закључак да је потрошња у Србији “прегријана”, па се поставља питање треба ли је почети “кочити”?
Код оцјене и процјене података о “буђењу инфлације” у Србији већ уочавамо благо несагласје међу надлежним институцијама. Док из Народне банке Србије долази оцјена да је пораст инфлационе стопе “привремена појава” (изазвана сушном пољопривредном годином, то јест августовским порастом цијена воћа и поврћа, па и свјежег меса) и да ће се та стопа смирити “већ до краја сљедеће године”, дотле се у једној публикацији Републичког завода за статистику о очекиваним економским трендовима до краја године износи процјена да ће стопа инфлације постепено до зиме расти са преко три до четири одсто.
Узгред, НБС је инфлациону стопу у Србији назвала и “глобалном појавом” и истакла да је она код нас нижа од оних у Мађарској (4,9 одсто), Румунији (5,3 одсто), Пољској (5,5 одсто). У овим земљама, а тако ће можда бити и у Србији, очекује се даљи пораст инфлационе стопе до више од шест одсто.
У ствари, нереално је било и очекивати, чак и у Србији, да ће цијене остати у мјесту када крене постпандемијски економски опоравак “заливен” великим државним субвенцијама и привреди и потрошачима. Јер, како кажу гвоздени економски закони, кад тражња надмаши понуду – цијене расту. Зато је одавно измишљен класични лијек за заустављање инфлације – заустављање потрошње без реалног покрића.
Но, није све баш толико једноставно. Један од крупних проблема сваке велике коњунктуре коју залива инфлациони или позајмљени новац јесте својеврсна “деформација” у формирању бруто домаћег производа, што послије проласка таквог таласа оставља значајне лоше посљедице. На примјер, невјероватан пораст грађевинске активности у Србији у другом кварталу ове године, наспрам истог раздобља прошле године (када радови углавном нису обустављани), то јест номинални пораст вриједности грађевинских радова 28,1 одсто (реално 22,9 одсто), упућује на закључак да је Србија кренула на сувише велик инвестициони залогај и да вјероватно неће моћи да га прогута. Са друге стране, када једном дође до осеке грађевинских радова (можда неће брзо доћи, а можда ће доћи већ сјутра), упрошћено, многи извођачи грађевинских радова и њихови многобројни “подизвођачи” остаће без послова, а многи недовршени објекти без платежне публике. Тако ће се и иначе дугачак период повраћаја улагања у инфраструктуру и станоградњу продужити унедоглед.
Наравно да је у једној земљи која је најавила опште политичке изборе за прољеће идуће године, ријеч је наравно о Србији, готово “лудо” предлагати властима да почну да коче економску коњунктуру зарад заустављања инфлационих очекивања, то јест зарад будуће дугорочне стабилности и здравије структуре формирања бруто домаћег производа. Но, претенденте на власт, старе и нове, није лоше подсјећати да цијена власти има своје плафоне и да су најскупљи избори који више личе на грађански рат него на политичко такмичење.
Димитрије Боаров
Извор: Нови магазин
