Прво сам помислио, мајко мила, каква дјетињарија! Но, кад ми његово лице изби пред очи, схватих да је он човјек, брадат, космат, у зрелим годинама, те кориговах себе самог. Каква инфантилност!
Црногорски колумниста, стицајем (политичких) околности и познати писац Андреј Николаидис издао је на порталу ЦДМ декрет: „На сваку црногорску цркву и манастир окачите црногорску заставу. Пуно, што више црногорских застава“, додао и посебну стратегију да се тамо гдје то, ваљда, физички није изводљиво упере пројектори са „пуно, што више црногорских застава“.
Прво сам помислио, мајко мила, каква дјетињарија! Но, кад ми његово лице изби пред очи, схватих да је он човјек, брадат, космат, у зрелим годинама, те кориговах себе самог. Каква инфантилност!
Инфантилност је, најпростије речено, код одрасле особе испољавање неких типично дјечијих карактеристика мишљења, емоционалног реаговања или образаца понашања. Међутим, када се запази да то постаје трајна одлика одрасле особе, онда имамо озбиљан проблем с карактером, у овом случају са Николаидисом. Управо, он нема проблем са собом, али ко год је осуђен да борави у његовој близини или да чита његове колумне, онда је тај у стању неког грдног страдања.
Шта то може бити? Психологија би имала своја објашњења. Инфантилност најчешће одликује особе које пате од антисоцијалног, хистрионичног или нарцистичног поремећаја личности. Када је ријеч о Николидису, ако и само ако судим по његовој колумнистици и јавним иступима, најприје бих рекао да он „пати“ од нарцисоидног поремећаја личности (то је скоро исто што и гордост, али има битних разлика). Његова хронична колумнистичка инфантилност само је један од бројних симптома, али тиме ћу се бавити ако и само ако буде потребе за тим.
У споменутом декрету Николаидис каже:
„Пих.
Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Пих. Па поврх свега тога: Пих.“
Осим што је инфантилно, ово неартиклисано и апсурдно „пиховање“ још може да послужи као школски примјер за нарцистичку агресију, тзв. „нарцисоидни бијес“. Иначе, количина агресије у колумнистици Андреја Николидиса, која се и статистички може мјерити бројем лексичких јединица које конотирају неку увреду, псовку, мржњу, бласфемију, хуљење на Бога, мржњу према сиромашним, религиознима, као и свима који се не клањају лику и дјелу Мила Ђукановића, такође се може узети као озбиљан симптом НПЛ-а.
И још нешто, све што напада у свом декрету, цркве, заставе, владу, министре, монахиње… Николаидис назива „такозваним“. То је, такође, одлика НПЛ-оваца да негирају истинистост, постојаност, исправност свега што се не уклапа у њихов нарцисоидни, грандиозни доживљај себе, себе као једине истине. Ту је ствар најјаснија, ко себе проглашава за једину истину (за бога) тај из лажи (из ђавола) не може да изађе, не може да овлада собом, па би стога хтио да овлада другима, да натјера друге да узму пуно, што више пројектора, што више застава те ударе на манастире. Томе, инструментализовању људи, највише су склони НПЛ-овци.
Но, још испада добро што је Николаидис колумниста, а не, рецимо, генерал.
Милован Урван
