Пише: Атанас Ступар
Звони телефон. Јављаш се. На вези је истраживачка агенција. Љубазан глас те моли да одвојиш мало времена за њихову анкету. Уколико пристанеш постајеш жртва испразних питања о држави, институцијама, владавини права, политичким партијама, вјерским заједницама, медијима, животном стандарду .
Уколико одбијеш оно што је већ зацртано од стране наручилаца анкете објавиће се и без твојих одговора.
Одређени обрасци друштвених понашања и предвиђања не могу усвајати простим имитацијама и опонашањима. Стога је најбоље да останеш неинформисан о истраживањима јавног мњења у Црној Гори. Она немају никакве везе са стварношћу.
Зато се прави да не чујеш када говоре о слободно израженој вољи грађана или ванредним изборима као најбољем решењу. Буди слијеп на проценте подршке партијама које ти саопштавају истраживачке агенције.
Знај да ванредни избори могу допринијети изласку из политичке кризе малтене свуда осим у Црној Гори. Криза је наше трајно стање. Избори нам не помажу да из ње изађемо јер ми кризу упорно одржавамо и његујемо.
Механизми које је успоставило вишедеценијско једноумље и на њему заснована апсолутистичка владавина остају у наследству свакој новој власти. Јављају се и у виду привилегија и лагодности владања и у виду отворене саботаже и саплитања од стране претходних власти. С обзиром да смо имали само једну претходну власт постоји нада да ће се бивши ДПС властодршци уморити од деструкција државе и жеђи за осветом.
Начин размишљања о држави остаје и њихов и наш основни проблем. Менталитет је сировина тешка за обраду.
Менталитетски ми или не припадамо слободарским и слободоумним народима или смо трагичне жртве владавине која је подразумијевала живот у неслободи.
Нашим друштвом се 40 година управљало сијањем и одржавањем страха. Званична политика је поспјешивала породичне трауме из Другог Свјетског рата. Та свјетска катастрофа код нас се манифестовала братоубилачким сукобима.
Ми смо одлучили да се трагедије које су нас задесиле прослављају на највишем државном нивоу.
И даље несмањеним жаром учимо младе генерације да Црна Гора мора препознавати патриоте и издајнике у сопственим породицама.
Пароле „Тито -Партија- омладина- акција“, „Живјело братство и јединство“ нијесу ометале обнову и изградњу старе земље.
Данашња земља нам се разграђује уз покличе “Смрт фашизму”, „Живио мултикултурализам“, “Е Вива, Е Вива Монтенегро“.
Очигледно је да државом Црном Гором не владају Устав и закони већ племенско родовски нагони у којима су политичке коалиције преузеле улоге племена а партије улоге родова.
Политичке странке нијесу формиране по потребама слободних грађана већ ангажовањем специјалних служби и финансирањима идеолошких платформи. Политичке странке нијесу заинтересоване за развој институција и демократије, за контролу власти , за стабилност државе, за сарадњу и компромисе. Преокупиране су привилегијама и богаћењима од избора до избора. Једне странке би одгађале изборе, друге би их убрзавале зависно од процјена сопствених снага и туђих слабости. Друштвене реформе и вријеме потребно да се спроведу маргинализују и једни и други.
Мањим странкама је једини интерес да пређу цензус самостално или у оквиру коалиција. Веће странке теже да се укрцају на воз који се креће трачницама дуготрајне власти.
Ми једноставно не припадамо државотворним народима који власт схватају и као дужност и као одговорност према народу.
Ми не знамо што значи држава. Ми нити покушавамо нити умијемо да јој дефинишемо јавне интересе.
На првом мјесту су нам чланови партија, племена и рода које мобилишемо као саборце у окршајима са конкурентским (непријатељским) партијама.
Некада су нам били довољни аплаузи и пароле подржавалаца. Данас су нам важни сигурни гласови оних којима се обраћамо.
Коалиције и партије воде жестоке борбе за прелазак цензуса који им гарантује приступ и одржавање у структурама власти.
На почетку вишестраначја изборни цензус је био 4%. Касније је смањен на 3% што је додатно распарчало и посвађало актере уске политичке позорнице.
Националним мањинама је одређен цензус од 0,7% с тим што је због малобројности Хрватској националној мањини тај цензус снижен на половину и износи 0,35%.
Ради тих процената странке су спремне удовољавати партијским присталицама и када њихови захтјеви иду контра државног интереса.
Послије формалног признања државности нијесмо схватили ни суштину ни смисао државе. Потрчали смо да допишемо ново поглавље у њеној већ претрпаној и унапријед уоквиреној биографији.
Наредни корак је био да што чешће изводимо државну химну, витламо званичним заставама и демонстрирамо патриотизам скакањем на ноге чим чујемо прве ноте химне или уочимо државну заставу. Уз патетичне говоре прослављали смо јубилеје догађаја за које нијесмо знали ни да ли су се уопште икада одиграли. Кинђурили смо се и шепурили државним симболима осуђујући оне који су имали преча посла. Пјевањем химне с руком на срцу бавили су се они који нијесу имали чиме другим да се баве.
Скрштених руку гледали су на реално вријеме и изазове са којима се држава суочавала. Ношени инерцијама некадашње велике заједнице очекивали су да ће неко други решавати наше унутрашње проблеме.
Власти нијесу ризиковале да изађу на вјетрометину и суоче се са новом друштвеном реалношћу. Нијесу се хватале у коштац са процесима, практичним пословима, озбиљним проблемима друштва. Власти су остале ушушкане у имунитетима које им је обезбјеђивало изборно повјерење.
Последњих деценија под представницима народа земља нам се није ни изграђивала ни развијала. Таворила је у паролаштву. Требало јој је више од пола вијека да направи неколико нових путева који се сада, широм државе, веома успјешно блокирају и најмањим поводима.
Природно је да се због свега наведеног запитамо : Имамо ли уопште цензус (капацитет) за државност.
Што би у нашем случају значио цензус (капацитет) за државност?
То би била способност да спроводимо законе и бринемо о просторима и људима који их настањују . Свакодневне блокаде путева по Црној Гори само су један од доказа који потврђује да тај цензус нијесмо испунили….
Не мијешајте цензус (капацитет) за државност са грађанским правом на протесте. Права блокадера да протестују и права блокираних да им се не прекидају основни животни циклуси и ометају хитне животне потребе остају непромијењена и дубоко супротстављена. У пат позицији су зато што држава нема спознају о себи, својим дужностима, обавезама и механизмима којима би решавала проблеме и једних и других.
