Пише: Богдан Петровић
Прикључење целокупног „Западног Балкана“ Европској унији коштало би око 44,6 милијарди евра, што је њен седмогодишњи буџет, или око 5 евра годишње по „глави“ становника ЕУ. Тај закључак је недавно изнет у материјалу Центра за европске студије „Колико ме кошта Западни Балкан“, који је урађен у сарадњи са немачком Фондацијом Конрад Аденауер (иза које стоји немачка владајућа странка CDU). И без те студије, није никаква новост да је, са економске стране, цео регион Западног Балкана, у коме живи мање од 15 милиона становника, безначајан за Европску унију.
У суштини, та студија је требало да буде охрабрење за државе и становништво у региону којима треба да се укаже да чланство у Унији није недостижно, јер на крају крајева, то представља практично занемарљив трошак. Порука за Западни Балкан је једноставна: наставите са реформама на европском путу.
Невоља је што са Запада ка региону дувају и други ветрови, који обичним грађанима показују да се Унија у ствари све више удаљује. Пре свега, то показује увођење новог система контроле на границама, који ће, када на пролеће почне да се примењује у потпуности на свим граничним прелазима, изазвати велике гужве.
Осим тога, у току године очекује нас и увођење система ETIAS (неке врсте полувизног режима), где ћемо за могућност да добијемо трогодишњу „дозволу“ за путовање у ЕУ плаћати 20 евра. То је 6,6 евра годишње по глави путника, односно, ако бисмо поредили, чак и више него што би просечни Европљанин, који ионако има много већи стандард него што је у региону, морао да допринесе за нове чланице Уније.
Много озбиљнији сигнал да се ЕУ затвара дат је на децембарском Савету ЕУ, где је међу донетим закључцима унет став да не само будући чланови, него и сама Унија, морају да буду „спремни“ у тренутку приступања нових чланица. Савет сматра да паралелно са процесом прикључења, Унија мора да преиспита унутрашње темеље и спроведе реформе, што би је учинило снажнијом и повећало европски суверенитет. Европски савет је кључно политичко тело ЕУ и његови закључци су „налог“ који Европска комисија као извршни орган треба да спроведе.
Порука Европског савета је потпуно јасна: све док се не спроведу унутрашње реформе, неће бити пријема нових чланица. Чак и да постоји сагласност о томе како би требало да се спроведу те реформе, ради се о вишегодишњем процесу, јер подразумева једногласност свих држава чланица. Тешко је очекивати да ће евентуално „добровољно“ одрицање од права вета за нове чланице бити довољно да се испуне захтеви држава које су скептичне према проширењу и које су инсистирале на оваквој одлуци Савета. Иначе, занимљиво је да медији у Србији уопште нису обратили пажњу на овај став Савета ЕУ.
Прича о „европској перспективи“ региона траје још од самита у Солуну 2003. године. У овом тренутку, ако се гледају „формални критеријуми“, чланству Уније јако се примакла Црна Гора, која због величине и малог броја становника ни на који начин не би могла да „омета“ ЕУ (а као што смо видели из поменуте студије, ни цео Западни Балкан не би „угрозио“ Унију). Зато можемо приметити да уколико Унија у року не дужем од годину-две дана не донесе одлуку о пријему те државе (или евентуално Албаније), биће потпуно јасно да су врата за проширење ипак затворена, бар за наредну деценију.
А свима који буду путовали у ЕУ или преко ЕУ на неке друге дестинације, после увођења ETIAS-а, остаће горак утисак да за то „задовољство“ морају да плаћају више него што би Европљани плаћали за чланство њихових држава у Унији.
Извор: Нова Економија
