Kњига надахнутог наслова, норвешког музичког педагога Јун-Руара Бјерквола, објављена је 1989. године у Норвешкој, а код нас се, у преводу Мирне Стевановић, појавила 2005. године као прва књига нове едиције Педагошки бестселери издавачке куће Плато. Писац Надахнутог бића је 1992. године постао члан Норвешке академије наука и уметности, а 1996. године и лауреат престижне Награде за преношење истраживачких сазнања Универзитета у Ослу. Бјеркволово суверено познавање савремених педагошких, антрополошких и неуропсихолошких истраживања као и истраживања педагошке историје има такмаца само у вештом и непретенциозном начину на који их он излаже.
За нашу јавност можда је необично то да професор музикологије поставља педагошке стандарде и да својим делом утиче на обликовање просветне политике. Kњигом Надахнуто биће Бјерквол је инспирисао реформу школства у скандинавским земљама. Тако је, на пример, 1997. године данска влада форимрала »Одбор за надахнутост« који је формулисао »десет заповести за школу будућности«. Саветник норвешке владе за образовну политику Ћел Еиде написаће да Бјеркволова књига »даје јаке аргументе за тврдњу да школа у већој мери мора да посматра дете као целовито биће, и за тврдњу да је усвајање знања у школи суштински условљено таквом холистичком педагошком перспективом, у којој осећања, чулност и телесност добијају своје природно место у инетракцији са когнитивним процесом«.
Нашем читаоцу, навиклом на олако одбацивање па и ниподаштавање старе педагошке концепције о свестраном, хармоничном развоју личности, може бити интересантно колико ова идеја има присталица међу западним педагозима, заговорницима холистичке педагогије и еколошког приступа васпитању и учењу. Штавише, свестрани развој личности се у концепцији савременог норвешког педагога Ерлинга Лаш Дала, кога Бјерквол обилато цитира, јавља као место сусрета филозофије и педагогије и као могућност за индивидуалну и друштвену еманципацију.
Не чуди што Бјерквол своју књигу започиње цитатом из Платонових Закона и да се позива на традицију античке Грчке. Музичко васпитање као централно место свеукупног васпитања у антици у савременом западном друштву сведено је на уско специјалистичко и професионално образовање и овакав преображај музичког образовања предмет је Бјеркволове критике.
Kада започиње музичко васпитање? Платон почетке васпитања види у физичком раду фетуса; Бјерквол се позива на резултате експерименталних исртраживања о утицају пренаталних сећања и пише о »музичком матерњем језику« које дете учи пре рођења. Овај језик фетус »препознаје« као стимулусе који подржавају и помажу неуролошки развој. Тако обликован неуролошки капацитет заправо је капацитет за друштвено биће. Модерна неурологија потврђује Платонова становишта, а социјалноразвојни приступ Виготског проширује и на пренатални период, тврди Бјерквол.
Рано детињство, коме аутор посвећује највећи део своје књиге, предстваља кључну фазу музичког васпитања. »Певајте са својом новорођеном децом и ви антислухисти«, тражи Бјерквол, »ниједна оперска певачица не би могла да се пореди са мајчиним гласом!« Музичко васпитање има социјализирајући потенцијал – култура започиње у заједништву са другим, мајком и оцем, као развијање примарне интерсубјективности и дијалошког дечјег духа.
Централно место у Надахнутом бићу има истраживање развоја дечје музичке културе у Норвешкој, САД и Совјетском Савезу. Још 1985. године аутор је спровео истраживање развоја дечје спонтане песме у Норвешкој (Осло) које је објављено у књизи Спонтана дечја песма – наш матерњи музички језик. (У истом периоду код нас је истраживање дечјих језичких игара вршила професорка А. Марјановић.) У Надахнутом бићу резултати ове студије допуњени су компаративним истраживањем развоја дечје музичке културе у Лос Анђелесу и Петрограду. Да би нам приближио дечји спонтани музички израз, Бјерквол га пореди са афричком културом која је функционални део свакодневнице, за разлику од западне културе која, нарочито у школском контексту, има карактер изолованог предмета којим овладавамо посвећеним и напорним радом. Без страха да буде оптужен да следи Русоов романтичарски позив да се вратимо природи, Бјерквол указује на афричку нгому – једниство музичког и телесног.
Истраживање дечје спонтане песме Бјерквол спроводи поштујући ригорозне методолошке критеријуме. Поступак који користи јесте систематско посматрање деце у њиховом душтвеном окружењу. Његово истражвање по томе би могло да се окарактерише као еколошко.
Kао истраживач, Бјерквол је проводио време са децом па је ово посматрање налик суделујућем, али се он ни на који начин није мешао у дечју песму и игру. Тонски запис дечје спонтане песме анализиран је са циљем да се открију правилности у њиховом раном музичком изразу. Kроскултурална студија Јуан-Руар Бјерквола показала је да постоје извесне форме дечје спонтане песме које се појављују у све три културе (САД, СССР и Норвешкој) у правилном редоследу. На почетку стоји аморфна песма која се спонтано развија од гугутања новорођенчета. Следеће две форме јесу готове песме и формуле. Ове, музички најсложеније форме дечјег изражавања настају под утицајем социјалне средине. Готова песма јавља се у првој години живота, а са осамнаест месеци дете јасно покушава да понови песму коју му певају родитељи. Деца доносе готове песме у вртић, даље их модификују, играјући се мелодијом и речима. Kао облик спонтане песме, формула ће се дефинитивно уобличити у трећој години живота, мада се дете са њом среће и користи је и на ранијим узрастима.
Други аспект истраживања односио се на функционалну употребу спонтане песме у свакодневном животу деце. Песма има вишеструку функцију, али се могу препознати три најучесталије улоге песме у комуникацији. Прво, то је конкретна игра звуком коју аутор назива аналогном имитацијом. Овде дете пева и црта у исто време – »дете пева цртање«, »песма и покрет се међусобно имитирају и постају компламетарне аналогије у једном природном, синхроном, целовитом изразу«. Холистички карактер дечјег музичког матерњег језика најпотпуније долази до израза управо у овој развојној фази што Бјерквол користи да научно-емпиријски утемељи холистичку педагогију. Друга употреба песме је у функцији зачикивања, приповедања, позивања, наређивања, питања, одговарања. Ову употребу песме Бјерквол именује као симболичку репрезентацију – песма више није конкретизација покрета и игре, већ репрезентује поруку коју упућујемо другом у комуникацији. Трећа је употреба песме као пратње или оквира игре. Аутор Надахнутог бића инсистира на вези игре и дечје музикалности. Налазима бројних психолошких истраживања Бјерквол поткрепљује став да је »игра лонац у коме се људска личност формира и развија«, она је основ социјалног разумевања и развоја. Дечја музикалност јавља се као израз потребе и способности за комуникацију, али, истовремено, она има и терапеутску, информативну и сазнајну функцију.
Да ли се разликује функционална употреба песме у различитим културама? На ово питање Бјерквол одговара негативно. Употреба песме као средства саморегулације и комуникације универзалан је феномен. Да ли се исте форме дечјег музичког матерњег језика (спонтане песме) појављују у различитим културама? Бјеркволово истраживање показало је да деца из Петрограда и Лос Анђелеса имају исте форме спонтане песме као и деца из Осла, али да се учесталост њиховог појављивања разликује: спонтана употеба готове песме, која подразумева игру мелодијом и речима готове песме, у Русији и САД замењена је певањем готове песме на исти начин на који то чине одрасли. Овај налаз Бјерквол објашњава притиском на децу да прихвате музичку традицију одраслих, њиховом »убрзаном социјализацијом« која је последица политичког односа према образовању. У Норвешкој, земљи на ободу Европе, деца не морају на својим плећима да носе терет »академских амбиција велесила, императива да се буде најбољи на свету, први, најинтелигентнији, најјачи и највећи«. У бившем Совјетском Савезу и САД »детињство се скраћује због трке велесила«. Музички образован на Лењинградском конзерваторијуму, Бјерквол не скрива своје дивљење према руској култури и поштовање према совјетској, посебно предшколској педагогији. Ниједна друга земља на свету није имала тако развијена обданишта и тако развијена истраживања предшколског узраста. У Совјетском Савезу издвајано је више новца за предшколске програме него за истраживања свемира. Централни Институт за предшколску педагогију окупљао је таква имена као што су Виготски, Лурија, Леонтјев. Потреба да се образује кадар једне суперсиле водила је, међутим, раној специјализацији и елитистичком приступу и у области музичког васпитања и образовања.
У САД након шока који је изазвао Спутњик из 1957. године и катаклизмичних упозорења о неадекватности образовног система (»Шта Џон не зна а Иван зна«, »Нација у опасности« итд.), дошло је до интелектуализације предшколског васпитања, обданишта носе све снажнији печат школе, поучавање у математици, читању и писању спушта се на све нижи узраст. Бјерквол даје следећу слику америчких киндергартенса: доминира рад по предметно-часовном систему (ацадемицс), игра и песма су потпуно потиснуте, основни модел комуникације је подизање два прста. Пошколовавање вртића и све ранији почетак школовања, тенденција која је подвргнута оштрој критици у САД, у европским, па и нордијским земљама, често се представља као неодложан задатак да се обезбеди »више знања за више деце«. Стога Бјерквол опсежно цитрира налазе истраживања познатог психолога и педагога Дејвида Елкајнда, председника Америчке асоцијације за предшколско образовање, који говоре о томе да рани почетак школовања доводи до пораста броја исцрпљених ученика, бежања са часова, слабијих резултата код ученика високих интелектуалних способности, мање социјалне интеграције, чак и повећане вероватноће самоубиства ученика. Истовремено, убедљиво се показује све раширенија појава функционалне неписмености (у САД су функционално неписмени 1987. године чинили 24% становништва).
Да ли се у спонтаној дечјој песми могу препознати националне особености? Формуле представљају најучесталије спонтане дечје песме у Русији. Сличност мелодије норвешке и руске формуле је велика, па Бјерквол поставља хипотезу о постојању универзалних формула или тзв. праформула. Али, репертоар готових песама руске деце далеко више се наслања на руску народну песму, док се норвешка деца играју готовим песмама своје народне културе једнако колико и међународним шлагерима. Две националне песме америчке културе Хапy биртхдаy то yоу и Јингле Белс карактеристичне су за америчку децу и остаје само велико чуђење како је могуће да у спонтаној песми деце из Лос Анђелеса изостаје богата холивудска музичка продукција. Овај налаз Бјерквол објашњава чињеницом да родитељи у САД проводе мало времена са децом – породиљско одсуство у САД траје 3 месеца. Дечји вртић и васпитачи не могу да надоместе посебност породичне емоционалне климе у којој се развија дечја музичка култура.
Ипак ни у САД није изгубљено детињство, примећује Бјерквол. Дечја култура показује се као довољно моћан коректив социјалног и медијског притиска. Бјеркволова и нека друга истраживања музичких педагога настала на његовом трагу, показују да је утицај медијски пласиране музике на дечје готове песме мањи него што се обично мисли – песме са масовних медија чине само 20% репертоара дечјих песама. Овом »резистенцијом на медије« Бјерквол објашњава налаз да репертоар дечјих песама садржи музичко наслеђе једног народа које обухвата период од 150 година.
У свим европским језицима реч детињаст има пежоративно значење, примећује Бјерквол који се у својој критици школе залаже за »педагошко редефинисање појма детињаст коме треба приписати недвосмислено позитиван садржај«. Русоов захтев поштујте детињство није изгубио значај у савремној школи. Школски живот и култура оштро су супротстављени спонтаној дечјој култури. Школа означава институционални прекид детињства, учење више није целовито, аутентично, спонтано, оно је рационалистичко, интелектуално, настава се не тиче »надахнутог бића«, она се не обраћа души већ уму. Ланац »надахнутог учења« – крећем се и учим – прекинут је школском наставом.
Бјерквол, чини се, намерно потенцира дихотомију између дечје и школске, усмене и писмене културе, између хомо луденса и хомо сцрибенса. Тиме се доводе у питање »школске догме технолошки високоразвијеног друштва«, али се на теоријском плану повећава ризик да се потоне у антрополошки мит о »племенитом дивљаку«. На плану реформе и критике школе таква позиција може да доведе до понављања неких наивних предлога и решења, каквих има и код Бјерквола.
Његову критику школе од оне из шездесетих година разликује схватање да »уколико младим људима одузмемо могућност знања и сазнања, потхрањујемо насиље«. Насиље потхрањујемо и када одбацујемо дечју културу у име мисионараског образовног ентузијазма, појаве коју Бјерквол критикује широко се ослањајући на педагогију потлачених Паула Фреиреа. Образовни потенцијал који дечја култура уноси у школу потврђен је и опсежним емпиријским истраживањима. Једно такво истраживање са Универзитета Стенфорд показало је да је међусобно поучавање ученика као стратегија побољшања школског успеха девет пута ефикасније у односу на стратегију повећања броја часова и четири пута ефикасније од стратегије смањења броја ученика у одељењу и повећаног коришћења компјутера у настави.
Музичка педагогија тражи одговор на питање зашто је музичка култура као наставни предмет неомиљена у заједници младих којима је музика на првом месту у систему интересовања (амерички тинејџери су, рецимо, у једној анкети навели да им је музика на првом, мајка на 34, отац на 48, а школа и наставници на 54 месту по важности). Тинејџери, одлични познаваоци савремене музике, у школи су процењени као неталентовани антислухисти. Велики број музички талентоване деце напушта музичке школе, они који настављају музичко школовање на конзерваторијумима изложени су великом притиску да обезбеде технички савршен звук; последично, међу њима је висока учесталост психосоматских поремећаја и болести зависности. Музичка настава заснована на концепцији надахнутости тема је којом се Бјерквол посебно бави. Уместо инсистирања на нотном запису као тачки са којом започиње »стварно« музичко образовање, он предлаже да прва настава музике буде усмена и заснована на слуху, да прво средство морају бити песме, а први инструмент бубањ или неки други ритмички инструмент. Доминација дурских песама за које одрасли неоправдано верују да одговарају деци, само је један од проблема које аутор апострофира. Познати програми музичког образовања какав је онај мађарског музичког педгога Золтана Kодаљија, показали су се као ефикасно средство за побољшање школског успеха уопште, али Бјерквол упозорава да се ниједан програм не може једноставно пресликати без вођења рачуна о националним специфичностима.
Опстанак занимљивих изборних програма музичког образовања, као што су школски оркестри, изузетно популарни у Норвешкој, често је доведен у питање школском културом у којој још увек доминирају »домари који машу свежњевима кључева« или фирме за одржавање школа које негују анимозитет према ваннаставним активностима.
Са становишта опште педагогије, најзначајније питање које Бјерквол поставља музичким педагозима јесте питање легитимности саме наставе музике. Оправдање за присуство неког садржаја у школском програму не може да буде само његов културни значај. Иза става о чувању и неговању културних вредности кроз поједине наставне предмете, често се крије њихово потпуно занемаривање у реалном школском животу. Зато је питање о легитимности наставе, заправо обновљено питање о васпитној настави, које се и после 200 година од објављивање Хербартове Опште педагогије, све чешће поставља. Надахнуто биће Јун-Руара Бјерквола заиста пружа »читалачку радост«, како је приметио један норвешки критичар. Анализа филозофских и педагошких концепција које су надахнуле Бјерквола, као и критика појединих ауторових ставова, можда би нам помутиле ту радост.
У нашим условима, ипак, ваља приметити да смо добили превод једне књиге значајне не само за наставу музике и просветну политику, већ и за педагошку методологију. Да се врхунско педагошко истраживање може представити и као нотни запис, да су и неурологија и културне студије одавно интегрисане у савремену педагогију, то смо и раније знали, али нисмо имали прилику да прочитамо на матерњем језику. Бјеркволова књига чини се доноси и један приступ који последњих деценија доминира у западним земљама (нпр. у круговима окупљеним око америчког часописа Педагогy, око британског часописа Педагогy, Цултуре анд Социетy, у Друштву за историју и педагогију математике итд.), , у коме се инсистира на вези педагошке теорије и методике школске наставе. Упркос свим искушењима специјализације и арборизације и у педагошкој науци, међу слухистима и антислухистима, игра живи.
Др Наташа Вујисић-Живковић
Педагогија (2006), год. 61, бр. 4, стр. 595-600.
