Пише: Игор Ђуровић, Електротехнички факултет, Универзитет Црне Горе
Црногорска академија наука и умјетности
Одмах можемо дати одговор на постављено питање у наслову: неће, односно, неће у овом облику. Да будем још прецизнији, универзитети у овом облику не могу доживјети ни средину овога вијека (2050. годину). Изгледа прехрабро то предвидјети за само 25 година, али мислим да се радикалне промјене могу догодити и раније те да бих био задовољан да универзитети остану у тренутној форми наредних 10-так година, како бих на миру дочекао пензију.
Шта су узроци овакве прогнозе?
Мишљења сам да је актуелни концепт високог образовања у дубокој кризи, а да су узроци и генеза кризе различити у разним земљама свијета. Стога није једноставно дати исте именитеље. Криза је глобална, али је више изражена у земљама Запада и онима које им конвергирају. Нешто је мање изражена у растућим економијама некадашњег трећег свијета, Далеког истока, богатим земљама Залива, Турској итд., али се и тамо појављује у овом или оном облику.
Покушаћу да побројим неке од главних узрока наведене кризе:
- Демографија. У читавом свијету, а посебно западном, дошло је до драматичног пада фертилитета, што је за собом повукло смањење броја кандидата за упис на студије. Запад је добрим дијелом то надокнађивао имиграцијом, али сада многе земље које су биле богати извор кадрова и саме пролазе кроз демографски дефицит, а неке од њих су утемељиле респектабилне универзитете, тако да се смањује мобилност према Западу, а посљедично и према тржишту рада.
- Политика. Лоше, или прецизније, лакомислене политике довеле су до убрзавања негативних процеса на универзитетима и образовним системима широм свијета. Како се каже, „пут до пакла поплочан је добрим намјерама“. Статистика је показала да један запослени дипломирани високо школовани радник у Скандинавији доприноси током радног вијека економији државе у просјеку 10 милиона евра више него остали. Суочени са привредним проблемима, постепеним успоравањем економије, неатрактивношћу STEM занимања, дошло се на „епохалну“ идеју да треба повећати број студената и оних који студије завршавају, као и омогућити већу доступност универзитетских програма и степена. Најпознатија таква политика оличена је у слогану Тонија Блера, премијера Уједињеног Краљевства: „Education, education, and education“. За нас мало старије то је неодолљиво подсјећало на комунистичку Лењинову максиму „Учити, учити и само учити“. У максимама, заправо, нема ништа погрешно, али је стварност донијела супротност. Дошло је до пада квалитета просјечног уписаног студента. Студенти су уписивали оно што воле да уче и оно што су могли да заврше, а не оно што су државе и привреда очекивале. Појавило се мноштво „чудних“ студијских програма, број „third tier“ универзитета је драстично увећан, а проценат студената који је обухваћен таквим студијским програмима у укупној студентској популацији драстично је повећан. Инерција великих и тромих система тешко се преокреће.
Слично се дешавало у Сједињеним Америчким Државама, гдје су се по први пут, захваљујући државним субвенцијама, појавили релативно озбиљни „for profit“ универзитети. Дакле, поред класичних „diploma mill“ програма (није на нашим просторима измишљен „штанцерај“ диплома), појавили су се релативно озбиљни универзитети који су могли да послују са профитом (99% универзитета у САД су non-for-profit организације како би били ослобођени одређених пореза који би их спријечили у обављању научно-наставне активности). Најчешћи извор профитабилности таквих „novel epoche“ универзитета је држава!? Буџетске линије које су омогућавале велики прилив студената били су програми помоћи студирању бескућника, па тек онда сви остали приходи које такви универзитети остварују.
Ширење мреже универзитета у Њемачкој довело је до повећања броја дипломираних студената у областима за које је тржиште рада било мање заинтересовано. То је довело до генерисања незапослености. Први пут у новијој историји Запада универзитети су постали генератори незапослености, а не генератори нових послова! Слично се почело дешавати у Француској. Није необична ситуација да туристички водич или билетер има диплому најугледнијих француских универзитета.
Ни Далеки исток није имун на овакве појаве. У Јапану је постојао хијерархијски систем универзитета на чијем врху су се налазили они који су отварали врата најјачих корпорација. Систем квалитета јапанског високообразовног система темељио се на пријемним испитима. Суштински, није средња школа гарантовала квалитет уписаних кадрова, већ потреба да се ђаци, најчешће екстерно, припремају за пријемни испит. Велики значај који је придаван упису на најкомпетитивније јапанске универзитете доводио је до тога да неуписана дјеца чекају годину дана да поново пробају, па и до тешких душевних ломова. На страницама штампе и у електронским медијима могле су се наћи информације и о самоубиствима. Како би то спријечила, јапанска влада је хуманизовала систем пријемних испита и, на неки начин, умањила притисак на студенте. Такође, дошло је до постепеног умањивања важности најтраженијих студијских програма и универзитета. То је узроковало смањивање припрема за пријемне испите и пад квалитета студената. Један угледни јапански професор објавио је студију са поднасловом „студенти који не знају разломке“ у којој је закључио да је стагнирање јапанске економије („изгубљена деценија“, а данас би се рекло можда и двије деценије) узроковано хуманом реформом пријемних испита.
Да потреба за професионалцима који ће гурати привреду и друштво напријед постоји, а да их је тешко обезбиједити, то постаје свима јасно. Недавно се њемачка влада досјетила „генијалне“ идеје како повећати број стручњака: тако што ће плаћања према универзитетима вршити на основу броја дипломираних, а не на основу броја уписаних студената. Моје колеге који држе теже испите рекли су ми да су им декани, не баш дискретно, сугерисали послије испитних рокова са слабијом пролазношћу: „пази да нам не затвориш факултет“. Свима разумнима (гдје да ту ставимо политичаре?) јасно је како ће се овај „реформски искорак“ завршити.
Шта рећи за Болоњски процес и начин провођења овог процеса на нашим просторима? У основи, овај веома напредан концепт сталних активности и припреме студената за рад – осмочасовно радно вријеме – у првом тренутку довео је до напуштања веома негативних трендова у студирању, прије свега веома дугог студирања које је у просјеку понекад превазилазило двоструко трајање студијског програма. Такође, погодно је било и због умањивања монопола државних (квалитетних, али тромих) високошколских установа. Међутим, брзо су се појавиле бројне девијације.
Посљедњи закон који је регулисао високо образовање у једнопартијском систему дефинисао је високо образовање као систем који кроз „научни рад ствара услове за образовање“. „Модерни и напредни“ закони високо образовање, програме и универзитет дефинисали су као „сваки и неки“ програм или универзитет који „скупи толико и толико кредита“. Дакле, оснивање и услови за одржавање студијских програма сведени су на пуко администрирање које проводе ад хок комисије за акредитацију и лиценцирање и органи сталног карактера који доносе одлуке по предметним извјештајима. Универзитет и припадајући студијски програми сведени су на „испуњавање штрикoва“, што је, уз посљедично близикаштво и друге негативне трендове, као и уз благонаклон однос међународних фактора, довело до драстичног ширења броја универзитета, универзитетских јединица и програма, и огромног просјечног пада квалитета и студената и студија.
Упосливост кадрова са многих студијских програма и из институција сведена је скоро искључиво на државни сектор кроз отворено коруптивне поступке — сјетимо се онога „један запослени – четири гласа“. Негативни трендови су, изгледа, незаустављиви и нико нема (осим декларативне) воље да их заустави, јер би се подигла „кука и мотика“ свих учесника у овом процесу. Срозање квалитета високог образовања као пошаст се шири и на друге секторе, па смо ушли у „врзино коло“ из кога се тешко може наслутити пут изласка. Ситуација се додатно погоршава тиме што универзитети који производе дипломе сада производе дипломе и постдипломских и докторских студија, обезбјеђујући, назови, „кадрове“ за наставак овако „успјешног“ система.
Избори у звања, критеријуми за стицање доктората такође клизе ка простом испуњавању елементарних, скоро административних, критеријума. Идеја Болоњске реформе сада изгледа као у сопственом огледалу, односно, налазимо се у високобразовном „свијету чуда“. Гдје и како даље?
- Мана економске атрактивности универзитетских степена. Већ смо рекли да продукција слабо упослених кадрова у свијету доводи до тога да ти кадрови раде или за мале зараде или да раде на пословима дубоко испод својих стварних или формалних квалификација. То даље доводи до смањене економске атрактивности студија, па и до смањења интересовања за студирање, а ово поново повећава притисак на високобразовни „балон“ који није „напумпан“ „реформским“ и „меркатилним“ процесима из непосредне прошлости.
Прије него што пређем на остале битније узроке кризе високог образовања, овдје могу да направим неколико примјера који илуструју посљедице прва три узрока кризе.
У САД је прије десетак година достигнут рекорд од 19,5 милиона студената на свим универзитетским нивоима. Постепено се овај број смањивао, да би у доба коронакризе био сведен на 15,5 милиона. Дакле, 4 милиона мање за некe 10 година. Послије коронакризе овај се број нешто опоравио до 16 милиона, али су процјене да ће због негативних демографских трендова доћи до смањивања броја студената у САД на 11,5–12 милиона. То већ сада доводи до редукције броја студијских програма (посебно скупих и са малим бројем полазника), спајања кампуса, па и укидања универзитета (истина, third-tier).
По први пут влада САД води „рат“ против неких од најугледнијих универзитета на свијету. Јавност ћути! Само прије неколико година „дирaње“ универзитета довело би до медијске и друге „хистерије“. Данас једва да има некога ко диже глас против. Пријетња редуковањем федералног финансирања науке надвила се над многе универзитете. Гласови отпора су ријетки. Са друге стране, буџетом САД предвиђено је 500 милијарди долара субвенција за „trade-schools“ – читај радничка занатска занимања („стручно је кључно“). Чиме ово оправдавају? Економијом.
Преко 70% дипломираних студената у САД у првих 5 година каријере има плату у распону од -20% до +80% просјечне, уз трошак „изгубљеног“ времена на студирање, велике финансијске трошкове и често заостали студентски кредит који треба да отплаћују годинама. Са друге стране, поједине занатлије (електричари, водоинсталатери итд.) имају просјечне зараде на нивоу +80% до +120% просјечне у САД, нису губили вријеме (неколико година), и најчешће школа или курсеви које пролазе су им плаћени (њима се плаћа). Шокантно! Није много различита ситуација ни „преко баре“. Прије неког времена био сам у друштву људи нашег поријекла који су у Уједињеном Краљевству дио професионалне па и пословне елите. Неколико њихове дјеце није жељело ни да размишља о студирању, већ су се окренули ка радничким-занатским занимањима.
Слична ситуација се дешава и у другим земљама свијета. Чак и у НР Кини, која највише улаже у STEM образовање, имамо ситуацију да значајан број дипломираних студената је економски у лошијој ситуацији него људи који су каријере градили без високог образовања. Јапан је покушао да направи радикалан заокрет у финансирању науке и високог образовања само ка оним областима које имају директан и позитиван ефекат на привреду, што је због отпора јавности успорено.
Код нас, државни Универзитет је прије десетак година уписивао готово 2.000 студената више него данас. Дио је прешао на приватне универзитете, друге универзитете у окружењу и свијету, дио је нестао због негативних демографских кретања, док, по мојој процјени, преко 800 траже каријеру без високог образовања. У граду у коме сам завршио средњошколско образовање до скоро се уписивало 5 одељења гимназијалаца, а ове године само 3. Сличан тренд је у Подгорици, гдје сада скоро сви заинтересовани за гимназију са испуњеним условима имају мјесто, што је до само прије пар година било тешко замисливо. Немојмо забијати главу у пијесак. Овај тренд ће се наставити.
Универзитети постају мање атрактивни и за запошљавање наставног и научног кадра, посебно у неким областима. На научним радовима у адресама научника све чешће се види одредница „on-leave at“ у компанију, а не на други универзитет или истраживачки центар. Претпоставимо прво „on-leave“, а за пар година за стално у компанији. Водеће компаније воде опсежне и софистициране кампање привлачења младих талената (неко од мојих бивших студената је укључен у процесе у својим компанијама). И у медијима се може прочитати о актуелном рату у привлачењу „талената“ између водећих технолошких компанија. Таленти нису само млади научници, већ и академско особље универзитета. Имајући на уму и успоравање мобилности из некада сиромашних земаља према западу, поставља се питање ко ће ускоро предавати на универзитетима?
Слично је и на брдском Балкану. Постоји неколико јаких софтверских центара који кадровима пружају јако добре услове у локалној економији, па се истраживачки центри, а од недавно и универзитети, налазе у проблему покривања сарадничких, па и наставничких позиција. Тај процес постепено се шири према Црној Гори, па смо се и на нашем Факултету већ сусрели са ситуацијом да најбољи студенти неће да се запосле као сарадници (један број остаје у локалним софтверским компанијама које им пружају већу зараду). И овај тренд ће се наставити и ширити.
- Одвојеност високог образовања од „стварности“. Прије пар година студенти економских факултета у САД побунили су се против наставних садржаја за које су тврдили да су модели који не одговарају стварном стању на тржишту. У Европи се ова побуна укоријенила у Француској. Многе од примједби које су тим поводом изнесене нису далеко од истине. Да ли је овај процјеп између стварности и онога што се на универзитету учи ограничен на економију? Не! Не падају мостови, не руше се авиони, свемирски бродови не отказују, не падају гондоле, а да то нема везе са процјепом између (квалитета) образовања и стварности. Студијски програми загледани су у рјешавање неких прошлых проблема, користимо приступе који не одговарају стварности, модели изучавања су пресимплификовани или погрешни. Студенти то осјећају и „гунђају“ или се отворено буне. То зна и привреда, али не разумије стање на универзитету и тешко може да пренесе и сугерише начин како се наведено може исправити.
- Нове технологије. У току је друга информатичка револуција – рана фаза револуције вјештачке интелигенције. Многе људске активности биће драстично измјењене, укључујући и образовање. Већ су се појавили бројни алати који на драстичан начин мијењају многе сегменте образовног процеса. Грубо говорећи: „убаци поглавље књиге, добићеш на излазу PowerPoint презентацију и видео са аватаром који предаје“. И то солидно. Да не говоримо о осталим могућностима. Колике су шансе да се прилагодимо овоме, ако смо тек на почетку наведене револуције?
Прије него што покушамо да одгонетнемо шта ће се дешавати у будућности и како се можемо макар дјелимично прилагодити трендовима или одложити негативне ефекте истих (да нас не изненаде пожари усред суше или снијег у јануару), постављамо питања да ли универзитети остају битни и да ли ће сваки универзитет бити битан?
На први дио питања одговор је потврдан. Увијек ће постојати потреба за терцијарним образовањем одређеног процента популације, као и за обезбјеђивањем највишег нивоа људске експертизе, те за проширивањем знања у односу на досадашње нивое, чак и ако то подразумјева управљање интелигентним машинама. Универзитет (и непрофитни научни екосистем) једини могу да се баве фундаменталним истраживањима. Постоје области (нпр. медицина) које ће се значајно унапредити путем технологије, али ће дуго времена човјек бити основа стручног рада. Приватни сектор је изненађујуће неефикасан у ситуацијама када нешто није профитабилно или у почетку није профитабилно, а истраживачки академски сектор то је деценијама надомјештавао. Универзитети умеју да оцјењују и гарантују минимални квалитет људства које производе; универзитети су концентрисани на обезбјеђивање квалитета; познају процесе акредитације и лиценцирања, који су у темељу савременог друштва; мора постојати систем за едуковање едукатора итд.
На други дио питања одговор је негативан. Само они универзитети који буду у стању да се, колико-толико, прилагоде биће битни, ма колика била њихова историјска важност. Неће зидови од цигле и бршљан спасити универзитете од губитка важности, већ само способност прилагођавања и проналажења правог модуса операнди у будућности.
Често пропагирани сценарио
Најчешће се пропагира сценарио у коме ће се драстично смањити број универзитета који пружају услуге образовања на основном универзитетском нивоу. Односно, да ће доћи, захваљујући технологији, до могућности да се образовање огромног броја студената обави централизовано од стране великих и угледних провајдера знања. Нпр. глобална доступност дипломе Харварда, Кембриџа или MIT у односу на локалне универзитете. Локални универзитети би се онда специјализовали за неке облике курсева континуалне едукације, мали број студијских програма које технологија не може пренети на даљину, сарадњу са привредом, за постдипломске степене где ће дуго времена остати потреба рада у тиму, интеракције са ментором, приступ лабораторији.
Ова предвиђања нису нова. Online едукација није новог датума. Још у XIX вијеку па све до Другог свјетског рата била је развијена едукација путем дописних школа-курсева. Радио курсеви и радио школе били су доста заступљени у пространим земљама, на примјер Аустралији, гдје се таква едукација примјењивала за рад са дјецом која су живјела на удаљеним фармама. Интернет је овоме дао нову снагу. Бројни алати за online едукацију су сада познати практично читавом друштву због корона-кризе. Мање је познато да се око 2010. појавио огроман број online курсева, неких организованих од најзначајнијих свјетских универзитета, које је пратио на десетине хиљада особа под називом Massive Open Online Courses. Нпр. ја сам био један од 10.000 полазника курса за предмет који држим на факултету у реализацији једног од водећих америчких универзитета. Данас постоје online универзитети који дозвољавају рад у неколико модова: настава online – испитивање уживо обично у изнајмљеним просторима, или чак испитивање online са инсталираним софтверима који спречавају преваре. Неки од водећих свјетских универзитета су имали програме који дозвољавају полагање и праћење наставе бесплатно, а школарина се плаћала на крају студирања!
Већ се тада причало о краху стандардног универзитетског (па и другог) образовања. Зашто се то није догодило? Одговор: низак просјечан ниво знања које су студенти усвајали на овим курсевима. Више релевантних студија је показало да у просјеку студент који је завршио 6 семестара online има знање као онај који је завршио 4 до 4,5 у редовним условима. Постоји више разлога за ово. Један који је по мени најважнији јесте јасан свакоме ко је икада држао наставу или вјежбе у лабораторији. Просто, моје је искуство да професор предаје један, евентуално два термина, а онда студенти уче гледајући колеге које су то мало боље савладале. Да не говоримо о мотивацији у таквом раду. Латерални пренос знања има огроман значај, често већи него пренос од професора ка студенту.
Вјероватно ће се покушати (то се већ ради) да се додатно хуманизују и персонализују активности захваљујући персоналним чат-ботовима уз даље усавршавање технологије подучавања на даљину.
Између осталог, скептичан сам да ће се у догледно вријеме превазићи социјална баријера едукације путем електронских средстава. Могу бити од огромне помоћи, некима може бити једино што треба, али већини? Недавно је колега из Француске, који нам је био у посјети, рекао: „Никада системи не могу да замјене баку која каже ‘браво ти га’“, односно друге облике истицања, самопотврђивања, конкурентности, на које смо навикли, макар их понекад и не били свјесни.
Овај сценарио би био катастрофалан за универзитете данас, чак и када би се остварио за 20 година. Подразумијевао би смањивање наставничког кадра за 60–90%, слично смањивању броја стандардних студената, претварање дијела универзитета у неке врсте школа за континуалну едукацију или професионално усмјеравање, у условима да се курсеви морају мијењати сваког неколико циклуса. За такве курсеве нису потребни професори – доктори, академско особље, него другачији облици едукатора. Чак и ако се одржи истраживачка и постдипломска компонента универзитета, поставља се питање ко ће бити учесници у том процесу и са стране наставника и са стране полазника. Велики дио ресурса данашњих универзитета би се показао непотребним.
Највјероватнији сценарио
Поред других сценарија, од којих ниједан није „business as usual“, прелазим одмах на сценарио који ја видим као највјероватнији. По мом мишљењу, то је модел постепеног, веома спорог, одумирања постојећих универзитета уз одређену адаптацију. Тај модел сам назвао сценариј „full-service airlines“, који је веома сличан ономе што се десило у авио-саобраћају када се велики превозници, а посебно велики државни превозници „flag carrier airlines“, нису прилагодили појави „low cost airlines“, па су или пропали или суштински живе на политичким одлукама држава (чак и када су директне субвенције забрањене – наиђе корона-криза која „подигне уставе“ државне помоћи).
Универзитети (посебно велики и/или општи и/или државни) су постали понос својих заједница. Још занимљивије, они су огромни послодавци. Пропадање таквих универзитета био би велики политички, социолошки, па и економски ударац на локалну заједницу, чак и на велике десетмилјонске градове и регије.
Стога вјерујем да ће се стандардни универзитети покушати одржати што је могуће дуже са више или мање издашним финансирањем и са притиском доносиоца политичких одлука да се прилагоде демографским, економским и технолошким промјенама. Ово неће спречити кризу универзитета, али ће је ублажити и продужити. Како донесиоци одлука често раде импулсивно, несагледавајући сложеност проблематике, већ се концентришу на изборни циклус (сагледавање само временске координате процеса из своје перспективе), вјерујем да ће, по правилу, одлуке бити популистичке и погрешне, једном ријечју – лакомислене. Притисак политичара у смјеру стварања „предузетничко-истраживачких универзитета“ и „универзитета континуалне едукације“ биће сталан.
Колико је вјероватан овај сценарио? По мом мишљењу веома вјероватан и он се већ проводи.
Неколико примјера. Филаделфија је град у САД који је у претходних 30 година доживио постепено али очигледно економско пропадање. Одговор власти је био прије свега улагање у два велика универзитета. Резултат: високо образовање је данас број 1 економија у граду, просјечни приходи у граду су порасли, незапосленост је опала. Сјајно, али median приходи нису се помјерили или су пали. Дакле, улагања у економију високог образовања (пројекти, инфраструктура итд.) нису се одразила на остатак економије града.
Greater Manchester Index се користи као мјера економског стања у регији Манчестера. Индекс указује на перманентни пад економије овог града: пад продаје у граду, пад производње, посебно оне извозно оријентисане, пад токова готовине и инвестиција. Једини одговор који даје неки резултат јесте инвестиције у два велика и значајна универзитета у овом граду.
Француска актуелна неолиберална влада врши велики утицај на институције Европске уније да обезбиједе фондове за финансирање француских научно-истраживачких институција. Професори универзитета се охрабрују на интеракцију с привредом, па и на оснивање start-up-ова у којима имају право да раде неко вријеме недјељно као консултанти. Ово је по први пут у дугој историји француске републике да је дозвољено јавним службеницима (таквог је статуса професори универзитета) да имају паралелни приватни посао, чиме се на неки начин чине привилегованим у односу на остатак француског јавног сектора.
Прва два примјера из англосаксонског свијета су посебно индикативна. Криза у економији повлачи инвестиције у високо образовање и универзитет, а са друге стране по први пут видимо да у тим економијама универзитети генеришу посао само на универзитету, а не представљају инкубатор послова око универзитета. До сада смо мислили да је само у нетржишним економијама или оним које су изашле из комунистичког окружења могуће да универзитети буду генератор незапослености, али ево, дошло је и до овог обрта. У неким западним земљама ниска запосленост дипломираних студената је феномен који је познат већ неколико деценија, чиме потврђујемо причу са почетка текста о узроцима кризе универзитета.
Овдје нећу да препричавам оно што већ видимо: програме цијеложивотног учења, приче о иновацијама, интеграцију истраживања у оквиру студијских програма, дуално високо образовање – пракса/теорија итд.
Не вјерујем, међутим, да ће ово донijети дугорочни бољитак универзитету, већ да ћемо се само „крпити“. Са друге стране, инертни системи, какви су универзитетски, биће под великим ударом импулсивних система, какви су политички. Бојим се да ће ово бити горе него да се систем пусти да сам покуша да преболi или пропадне.
Немојмо мислити да је ситуација са приватним високим образовањем боља. Слична је, осим у дијелу управљања, које може бити нешто ефикасније и бржег одзива на промјене, односно да се брже прилагоди, али и да погријеши.
Шта чинити?
Не постоји чаробни штапић. Моје је мишљење да универзитети треба да ураде све што је у њиховој моћи како би се успорили негативни процеси и како би се „купило вријеме“ да би се видјело како се може извршити даље прилагођавање. Неколико препорука:
- Универзитети би требало да формирају посебан центар за курсеве/континуалну едукацију. По мом мишљењу, то треба да буде посебна јединица ван стандардних факултета, на којој предавачи не морају да буду са изборима у академским звањима, нити постоји обавеза да се баве научном дјелатношћу, већ да се концентришу на унапређење континуалне едукације. Добрим дијелом ово би могло да буде комерцијална активност, а некомерцијалне обуке би се могле пружати студентима, наставном кадру универзитетских јединица или наставницима средњих школа.
- Морају се под хитно измјенити наставни планови и програми готово свих студијских програма. Морају се сагледати промјене технологије и окружења, и реформа мора да гледа у будућност, а не на превазилажење недостатака постојећих програма (увид у скоро све реформе које су актуелне у окружењу показује да се „покрпе“ недостаци неког постојећег програма, што нас нигдје неће довести). Сматра се да је „вријеме полураспада“ свих технолошких студијских програма било 6 година (пола предмета треба иновирати или замјенити након 6 година). По мом мишљењу, сада је 3 године (да ли универзитетски кадрови који раде поред наставе истраживање и административне послове то могу постићи?). Чак и на нетехничким и нетехнолошким факултетима, прилагођавање новим техничким средствима, окружењу, популацији студената и техничким алатима захтијева темељне промјене и прилагођавање. Како промијенити програме? Погледати најсавременије програме на најпрестижнијим универзитетима свијета (искуство је да Холандија, неки универзитети у Великој Британији и неки универзитети у САД иду испред осталих у том погледу; прихватити али уз критичко сагледавање).
- Мултидисциплинарни студијски програми могу доста помоћи. Варјанте major-minor специјализација могу бити од користи. И овдје имамо на кога да се угледамо, јер чак и у окружењу имамо квалитетне мултидисциплинарне програме.
- Дизајн програма „знање → примјена“. На примјер, љекари морају да знају технологију, а инжењери или информатичари медицину.
- Много више се морамо посветити истраживању и пројектима.
- Морамо да се мобилишемо. Захтевани ритам промјена је могућ ако се активира 70–80% запослених.
- Борити се за млади кадар – сваки нам је човјек битан.
Да ли ће ово ријешити кризу? Не, али би могло да нам да неколико година, можда десетак, током којих ће се искристалисати шта ће се догађати у будућности и како се можемо даљим промјенама прилагодити. Пасивни и/или деструктивни однос нас нигдје неће одвести.
Може се дати примједба да су сва три сценарија слична: глобалистички – пропагирани, „full-service airlines“, или сет активности које сам дјелимично сумирао. Морам се са тиме сложити. Битна је разлика ко проводи ове промјене: хаотични тржишни-технолошки механизми; политика или сами универзитети.
