Пише: Атанас Ступар
У временима једноумља велики писац и витез српске културе Милован Витезовић написао је афоризам „Живео конгрес мерцедеса на тргу Маркса и Енгелса“. Ако сте заборавили Трг Маркса и Енгелса се налази у Београду испред дворане Дома синдиката. Дом синдиката је монументална полукружна палата изграђена одмах након Другог Свјетског рата. Била је централно мјесто политичких, друштвених али и умјетничких догађања и окупљања.
Послије дугог низа година писци Комунистичког манифеста Карл Маркс и Фридрих Енгелс, своја здружена имена уступили су имену Николе Пашића, предсједника владе краљевине Србије и краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.. Трг Маркса и Енгелса постао је трг Николе Пашића. Мерцедеси нијесу узмакли. Своје мјесто не препустише олако другим маркама. Мерцедеси су остали доминантно име поред државних институција. Гламурозно наговјештавају присуство наследника оне исте политичке класе на коју је Милован Витезовић алудирао својим афоризмом, због којег му је књига забрањена а потом и спаљена.
Стара комунистичка гарда Црне Горе, најмање од шест република социјалистичке Југославије, није имала монументална здања нити је на своје конгресе долазила скупим аутомобилима. Те мањкавости надокнадили су њихови дуго времена припремани наследници. Политички подмладак Комунистичке Партије Црне Горе дошао је на власт годину дана прије пада Берлинског зида и експресно развио љубав према луксузу.
Црна Гора постаје једино мјесто у Европи које ни на који начин не осјећа кризу Комунизма и идеологије једноумља. Подмладак КаПеЈота не само да је преживио пад Берлинског зида већ је ожилавио новим коријењем које је исхрањивало њихов нови идентитет. Та јара господа убрзано се препушта луксузу и декаденцији. С њиховим новим идентитетом мијења се и идентитет народа у Црној Гори која је и иначе била веома варљива по питању идентитета.
Друштво је почело да сматра будалама све оне који су наставили да живе по старим моралним обрасцима, да иду на посао, примају плату, живе у складу са могућностима, држе до породице, уљудности, васпитања дјеце. Друштво почиње прво да одаје признање а онда и да завиди онима који су се снашли у новој ситуацији. Снаћи се значило је повезати се са новом политичком класом и бенефицијама која она нуди, највише на пољу дрогирања старих вриједности и увођења нових, углавном шверцерско манипулативних. Знање, труд и рад доживљавају презир. Модерности се славе.
А нова политичка класа је у стилу модерности завољела мерцедесе на први поглед. Возила са аутомобилима с заштитним знаком сличним нишану. Мерцедеси су постали њихово основно превозно средство. Млади, лијепи и паметни нишанили су своју околину из екстра скупе, свјетски познате аутомобилске марке. Комунистички подмладак се брзо окренуо високој моди и комфору. Посветио се проводима. Бирали су најскупље.
Само у једној транши њихову страст према мерцедесима Црна Гора је платила 1.300.000 еура. Толико су коштала два луксузна Мајбах мерцедеса ручне израде. Један је отишао бившем предсједнику а други бившем премијеру Црне Горе. Блиндирани мерцедеси с нишаном у виду трокраке звијезде постали су заштитни, идентитетски знак политичких вођа најмање Нато чланице. Иначе Мерцедесова трокрака звијезда симболише снагу његовог моћног мотора на копну, води и у ваздуху. Ваљало би се позабавити и другим транспортним средствима (авионима и бродовима) која су у име богаћења црногорске политичке елите крстарили водама и ваздухом Медитерана и Атлантика.
Послије промјене власти у Црној Гори новоизабрани предсједник и премијер Црне Горе одрекли су се мерцедеса својих претходника. Један супер луксузни, блиндирани Мајбах уступљен је Министарству финансија и социјалног старања како би био продат на лицитацији а новац искоришћен у социјалне сврхе. Мерцедес је добио нову симболику. Одлучено је да се његова моћ и луксуз преусмјере црногорској сиротињи. Можете мислити како је у новим политичким околностима то хумано зазвучало. Статус другог Мајбах мерцедеса није до краја познат. По неким информацијама тим возилом се користе страни званичници када дођу у посјету Црној Гори.
Интересантна је прича о једном мерцедесу који се кретао улицама послератног Београда. Возио га је славни енглески писац Лоренс Дарел познат по дјелу “Александријски квартет”. Дарел је био номинован за Нобелову награду за књижевност исте године када и Иво Андрић. У периоду од 1949. до 1952. године Лоренс Дарел је радио као аташе за штампу Британске амбасаде у Београду. По неким изворима Дарел је истовремено био и сарадник енглеске тајне службе МИ6. Дарелу је требао добар и сигуран аутомобил да се из разних разлога шетка Балканом. Дарелов циљ је био да викендима побјегне из Београда и што више се удаљи од његове суморне атмосфере. Лоренс Дарел у својим дневницима исказује дубоко разочарење сивилом послератног Београда којим влада злогласна Удба. Дарел се згражава над кожним мантилима присутним на сваком ћошку. Кад год је имао слободног времена улазио би у свој мерцедес и кретао се углавном ка југу према Солуну некад и према Сарајеву гдје се могао дивити пејзажима и културама широког Балканског окружења. Дарел је иза себе оставио дивне дневничке записе о својим излетима и путовањима. Дарел је био космополита. Свој идентитет је градио на културама великих цивилизација и мјеста гдје је живио а живио је у Индији, Грчкој, Египту, Француској, Кипру. Био је критичан према Енглеској ригидности и одушевљен Медитераном.
Ако је тачно да простори обликују свијест биће нам потпуно јасна потреба за мерцедесом дипломате и књижевника Лоренса Дарела али и потреба за мерцедесом код младих ЦГ комуниста.
Како је Лоренс Дарел дошао до свог мерцедеса?
Добро обавијештени Енглез је сазнао да се у Трсту продаје блиндирани мерцедес који је припадао рајхсмаршалу Херману Герингу, творцу Гестапоа и Хитлеровом изабраном наследнику. Дарел је отишао у Трст и за смијешни износ, ратом обезвријеђених италијанских лира, на лицитацији купио Герингово возило. Када се мерцедесом вратио у Београд изазвао је велику љубомору код Јосипа Броза Тита. Због положаја на ком се Лоренс Дарел налазио Тито му није могао одузети аутомобил. Дарел је наставио да вози блиндирани мерцедес улицама Београда и широм Југославије што је Тита дубоко иритирало. Тешко је подносио да у његовој земљи постоји неко ко има бољи и сигурнији аутомобил од њега.
У нашем, црногорском амбијенту, Титов синдром ексклузивности и јединствености с лакоћом су усвојили његови идеолошки ђаци. На једноставан начин, уз помоћ државног буџета, прибавили су себи најновије и најскупље моделе мерцедеса иако црногорски простори то јест путна мрежа нијесу погодовали тако луксузним аутомобилима.
Но црногорским властодршцима је било добро познато да врхунски криминалци, који су не ријетко били и њихови прикривени бизнис компањони, возе по Црној Гори блиндиране аутомобиле највише класе. Што из разлога сопствене безбједности што из личних сујета и потреба за утркивањем с криминалцима одлучили су се да их возе аутомобили које нико други у држави не може себи приуштити. Тако су у Црну Гору стигли јединствени, по специјалној поруџбини ручно израђени Мајбах мерцедеси један за предсједника државе а други за премијера.
Послије промјене власти новоизабрани предсједник и премијер Црне Горе ријешили су да се разликују од својих претходника. Урадили су то између осталог и преко возног парка. Одрекли су се луксузног наслеђа својих претходника. Нијесу сјели у Мајбах мерцедесе. Затражили су да се изврши процјена два мерцедеса плаћена 1.300.000 еура како би се продали на јавној лицитацији. Процјена је обављена али је лицитација пропала ко зна из којих разлога.
За новог предсједника државе прије пола године купљено је возило друге марке по цијени од 65.110 еура и периодом отплате од 60 мјесеци.
Послије Титове смрти ондашња Југославија је његове мерцедесе поклонила Музеју аутомобила. Титов возни парк је имао око 85 возила међу којима су биле најпознатије три црне мерцедес лимузине Пулман 600.
Може ли и Црна Гора направити музеј сличне симболике ?
Наставиће се…
