Питање тумачења скупа „Косово је Србија“ појављује се поново као неуралгична тачка судбине српског народа, иако се то можда на први поглед не види.
Све је било спремно за тај пажљиво и промишљено организован чин догађања српског достојанства. Са билборда су се месецима уназад смешила брижна лица западних великодостојника, од Линколна преко Черчила до Бранта. Њихови цитати деконтекстуализовани тако да изгледа да се могу применити на ту ситуацију, да је Косово у саставу Србије једна сасвим логична западна ствар. „Косово је Србија“ на бројним светским језицима. Савршена дикција за рецитацију оних најскупљих песама о националном поносу. И Матија и Десанка и Његош.
Облаци су се склонили и пролеће је стигло месец дана раније. Извођење нове-старе химне беспрекорно увежбаног хора. Безбедно испланирана путања до Храма, и за крај најављен молебан под вођством митрополита Амфилохија као круна. Процене су да је било од 250.000 до пола милиона људи. Народ доведен са свих страна земље. Емоцијом набијени говори. И Воја и Тома и Миле. Свако је имао своју улогу, сваки секунд се знало шта треба да се ради. Требало је послати поруку (западном) свету. Важно је било, пре свега, да све прође – цивилизовано.
Упркос упегланости, апелима на разум и позивима на мир, од колоне којој је било намењено да више личи на самртни марш него на снажни протест, одвојило се на хиљаде српске деце и решило да на пар величанствених сати врате свој град. Гореле су стране амбасаде, ломљени су урбанистички планови, тукло се са полицијом, али сви ти симболи остали су у запећку када је маса почела да разбија излоге десетина продавница и трафика, упадујући и износећи патике, тренерке, ранчеве, цигарете, алкохол и све остало прекопотребно за свакодневни живот. Народ се није дао зомбификовати.
Две стране медаље
Ближи се (округлих?) петнаест година од тога дана, а питање тумачења овог догађаја појављује се поново као неуралгична тачка судбине српског народа, иако се то можда на први поглед не види. Са ове временске дистанце, када се ставе у заграду сви лични и општи историјски ревизионизми тадашњих и данашњих коментатора овог протеста, можемо утврдити да је једино квази-национално јединство које је изазвао 21. фебруар 2008. године заправо наметнути над-идеолошки консензус у погледу понашања демонстраната, а посебно ових „одметника-крадљиваца“.
Са стране националиста, то је била непријатност коју би најрадије требало заборавити, инцидент којег се треба одрећи како би се задржала слика достојног Србина коме је свећа у руци на платоу Храма св. Саве важнија од приземних материјалних потреба и статусних симбола. У томе лежи презир националиста према српском увек када се оно испољи као људско, исувише људско.
Са стране либерала и „случајних Срба“, то је врхунски доказ српске назадности и дивљаштва и идеална потврда сваке њихове ауторасистичке фантазије. Још један повод да се изрекне оно чувено „то може само код нас“, у којем се увек крије и суштинско непознавање те вољене западне историје и игнорисање сличних епилога протеста у Европи, попут дешавања у француском Вал Д’Оазу 2007. или хаоса у Лондону марта 2011. године. У томе лежи презир наводних бранитеља људских права онда када се људско покаже као српско, које је увек већ исувише српско.
И у првом и у другом случају, у пуној својој снази излази на видело суштина алергије на народ: деснице која може волети само апстрактног Србина и левице која може волети само апстрактног радника.
Речима филозофа и репера Дарка Делића, „21. фебруар 2008. је дан када је класна политика, после дуго дуго година, изашла на улице Београда и официјално прогласила крај пројекта Петог октобра“ Био је то својеврсни протест унутар протеста оних који су већ тада осећали да су као српска деца презрени на (западном) свету, а као деца радничке класе жртвовани петооктобарским сновима које су живели као ноћну мору, једнако издани и од културно-либералних и од пристојно-националних елита.
„Крађа патика“ била је одговор на истинску крађу Косова и у томе нема ничега баналног нити издајничког. Другим речима, ти млади људи су отимањем њима прескупих и недостижних „патика“ спровели, па макар на само пар сати, једну малу народну експропријацију приватне својине: отете патике на место отетих фабрика, отете младости, отете будућности, отетог здравља и, коначно, отетог Косова.
У стварности су толико ретки и самим тим драгоцени догађаји попут овог, у којем се на апсолутно транспарентан и јасан начин разоткрива природа неког слојевитог друштвеног сукоба. Иначе је потребан много компликованији мисаони захват и идеолошко распетљавање да би се у сржи неког протеста инспирисаног националним идентитетским питањима могла увидети важност класног која је увек ту.
Косово је класно питање
Овог пута је то показано на најпластичнији начин: ако хоћете да будете „на страни Срба“, онда морате да се позабавите глађу, експлоатацијом и тзв. материјалним интересима радничке класе; ако хоћете да будете „на страни радничке класе“, онда морате да схватите да она постоји као и да се већински саморазумева као српство. На улицама Београда (а не у салонима, или испред Храма) тада се догодило „чудо“: народно јединство класног и националног, односно недвосмислена порука – Косово је и класно питање.
Не „Косово за патике“, него „и Косово и патике“. Свако позивање на мир, ненасиље и нормалност у околностима које су саме по себи апсолутно немирне, насилне и ненормалне представља врхунац цинизма и лицемерну позицију коју себи могу да приуште само привилеговани.
Зато 21. фебруар 2008. остаје као дан када је радничка омладина осветлала Србији образ, поручивши да ако у њеном срцу лежи Косово, у срцу Косова лежи и класа. У супротном, остајемо изгубљени, збуњени и поражени, у немогућности да прихватимо једну од најважнијих поука тог дана: национално без класног је празно, класно без националног је слепо.
Андреа Јовановић
Извор: РТ Балкан
