Међународни научни пројекат АЦЛЕД, који прати сукобе широм света, изашао је са бројчаном анализом демонстрација: у октобру је 86 одсто одржаних протеста у свету било пропалестинско, док је произраелских било 12 одсто, а оних с којих се опћенито и неутрално позивало на мир свега два одсто
Јака подршка Сједињених америчких држава Израелу након Хамасових напада 7.октобра никога није изненадила. Та подршка је готово законитост у међународним односима, без обзира на то да ли је становник Беле куће из Републиканске или Демократске партије. Заједно са САД, и остали западни савезници Израела (Велика Британија, Немачка, Француска) су Израелу у данима након 7.октобра дали бланко-чек за одбрану, односну одмазду која ће уследити а којој се навршава педесети дан три дана након изласка овог броја Новог магазина.
Текућа израелска одмазда је брутална. Званична бројка мртвих Палестинаца је прешла 13.000 у тренутку писања овог чланка, по информацијама Министарства здравља у Гази. Ако је ова бројка нема статистика, слике и снимци који нам стижу из Газе су трагедија. Од почетка су изазвали пропалестинске демонстрације у арапским и муслиманским земљама, док су на Западу друштва подељена, на пропалестински и произраелски табор. Међународни научни пројекат АЦЛЕД, који прати сукобе широм света је изашао са бројчаном анализом демонстрација широм света. У октобру, 86 одсто одржаних демонстрација широм света је било пропалестинско. Произраелских је било 12 одсто, а оних с којих се опћенито и неутрално позивало на мир свега два одсто.
Британија на политичким мукама
Гро ових 4,385 демонстрација се одиграло на Блиском истоку и у Северној Африци. Про-израелски скупови су се махом дешавали у Европи и Северној Америци, али су и ту остали у сенци пропалестинских. У Лондону се 22.октобра окупило 20.000 људи да захтева ослобађање израелских талаца у Гази. На пропалестинском скупу 11. новембра, на Дан примирја, је шетало 300.000 демонстраната који су захтевали обуставу бомбардовања Газе. Упркос овим бројкама, влада премијера из Конзервативне странке, Ришија Сунака, пружа подршку Израелу. Многобројни посланици опозиционе Лабуристичке странке, вазда ближе палестинској ствари, су подржали предлог резолуције британског парламента који је поднела Шкотска национална странка, а којом се захтева прекид ватре у Гази. Од 198 лабуриста, њих 56 је пркосило бескомпромисном ставу Кира Стармера, лабуристичког лидера, који је заповедио странци да случајно не гласају за позив на примирје. Он је чак подржао Израел када је Гази одсекао доток воде и струје. Након побуне у својој странци, испрва је рекао да ће послушати став друге стране, али је прошле недеље отпустио осморо побуњеника који су били министри у његовом кабинету у сенци, односно принудио их је да дају оставке. Годину дана пред парламентарне изборе на којима је предвиђено да ће лабуристи глат победити конзервативце који су у расулу, фронт преко којег је Стармер дошао на челу Лабуриста се отворио. До 2020. је Лабуристе предводио левичар Џереми Корбин, који има вишедеценијски досије противљења војним интервенцијама и окупацији Палестине. Међу гласовима критичким према политици Израела се појавило неколико њих који су били изразито антисемитски. Сплеткама центриста у Лабуристичкој странци, Корбин је оптужен за неделовање против антисемитизма и смењен, а на чело је дошао Стармер. Сада се дух антиколонијалне борбе, који је део традиције лабуристичке политике, вратио да уздрма Стармера. Његова бескомпромисност је за многе изненађујућа, јер иде супротно анкетама које јасно показују да чак 76 одсто Британаца жели примирје у Гази. Али мора се имати на уму стаза шекспировског лика којом је Стармер дошао до позиције лидера. Та стаза је пуна провалија која се отварају када га новинари питају о примирју, а која он брзим смучањем избегава док га можда из Газе сустиже његова бирнамска шума.
Шта ради Вашингтон?
Питање се поставља и у САД, такође годину дана пред председничке изборе, зашто Вашингтон не уради нешто да заузда Израел. Председник Џозеф Бајден и секретар спољних послова Ентони Блинкен то и те како раде – испрва иза затворених врата, али сада све гласније у јавности. Бајден је у Вашингтон посту објавио колумну у којој је, након ритуалне формуле осуде Хамаса, писао и о страдању палестинске деце, као и то да он види решење конфликта у коначном успостављању палестинске државе, која ће обухватати и Западну обалу и Појас Газе. Такође је осудио јеврејске фундаменталистичке насељенике који малтретирају, избацују, прогањају, и убијају палестинске староседеоце на Западној обали. Од 7. октобра, 200 Палестинаца је убијено на Западној обали. Као и претходних година, убице неће бити пронађене или ће добити изузетно благе казне.
Није лако говорити јасно и гласно против Израела у САД, нарочито не у предизборној години. Про-израелски лоби је јак, и не чине га првенствено Јевреји, већ протестантски фундаменталисти који верују да ће се други долазак Христа десити када Израел буде био у својим библијским границама, што је за њих предсказано у Библији. За 80 процената евангелистичких фундаменталиста је оснивање Израела 1948. почетак остваривања тог пророчанства. До трећине Американаца се идентификује као део тог религијског покрета, а чак три четвртине Американаца је за подршку Израелу. Палестинске и пацифистичке симпатије расту, али преспоро да би утицале на рачуницу за предстојеће изборе. У кључним савезним државама, колебљивим (сњинг-стате), готово сигурни кандидат Републиканске странке Доналд Трамп води у односу на Бајдена. Муслимани Америке, традиционално наклоњени демократама, прете да ће бојкотовати изборе, али због америчког изборног система, њихови гласови нису битни. Муслимани махом живе у државама попут Висконсина, Мериленда, Њујорка, Илиноја, које су сигурно већ у табору демократа. Једино у држави Мичиген, која носи 16 електорских гласова и које је 2020. Бајден однео са свега 150.000 гласова предности може 240.000 муслиманских гласова да значи нешто. Али да ли се исплати љутити три четвртине Американаца зарад симпатија муслимана Мичигена?
Због тога, Бајден не може да напада Израел нити гласа за његову осуду у Савету безбедности УН. Чак ни за резолуцију 2712 нису гласали, мада су допустили да прође својим уздржаним гласом. Тим муком су се послужили и Британија и Русија, не желевши да ставе вето на резолуцију којом се позива на „хуманитарне паузе“ (множина) и успостављање коридора за доставу хуманитарне помоћи, као и на ослобађање 240 талаца које је Хамас заробио и одвео у Газу.
Шта чека Нетанјахуа?
Таквом уздржаношћу Бајден се поставља најспретније што може у предизборним околностима, знајући да не сме да нападне свету краву – Израел, али можда може политички докрајченог премијера Бењамина Нетањахуа. Он зна да докле год рат са Хамасом траје, има шансу да остане на власти. Оног тренутка када би се рат завршио, Нетањахуа би сачекале оптужбе за корупцију, тзв. реформе судства којима је желео да пођарми судску власт себи као премијеру, и на крају одговорност за израелску неспремност јутра 7.октобра, о чему је НМ писао у броју 653. Испрва су Израелци сматрали да премијера не треба мењати усред рата, али то се променило јер је Нетањаху одбијао сваки потенцијални договор о ослобађању талаца. Стотине чланова родбине отетих је марширало од Тел Авива до Јерусалима, али их је премијер испрва игнорисао. Најавио је сусрет с њима за понедељак, а Катар је саопштио, у улози посредника, да договор о ослобађању 50 израелских женских талаца и деце само што није постигнут. Заузврат ће бити ослобођено 500 палестинских жена и деца из израелских затвора и тродневно примирје.
Ти дани примирја би за Нетањахуа могли да буду мартовске иде. Опозициони лидер Јаир Лапид позива посланике Нетањахуове партије Ликуд да се прикључе гласу неповерења премијеру. Анкете показују да би Ликуд пао са 32 на 17 од 120 места у Кнесету. Иза леђа, посланици Ликуда желе да се отарасе свог лидера, али будући да има подршку својих екстремно десничарских партнера, јеврејских фундаменталиста из „Ткуме“ и „Оцме Јехудит“, посланици опозиције и побуњеници Ликуда би морали да затраже подршку мањинских, арапских партија, што би могло да им се обије у главу, јер би Нетањаху, спретан и спреман, себе представио као жртву арапских (читај: палестинских) и левичарских сплетки. Питање је ко би добио ту утакмицу. Сасвим друга антинетањахуовска коалиција изгледа да настаје унутар његове владе, и делује да је Американци подржавају. Министар одбране, такође Ликудовац, Јоав Галант, и Бени Ганц, најпопуларнији опозициони лидер који је ушао у владу националног спаса након 7.октобра, су на једној конференцији за медије на којој је слово држао Нетањаху устали и руковали се премијеру иза леђа. Они су гледали пуни узајамног разумевања један другог у очи, док се на премијеровом лицу видео зазор од онога што му се ради иза леђа. Хоће ли исукати бодеже сада или касније?
Нетањахуу остаје да се узда у своје фундаменталистичке савезнике, који не часе часа, и користе ову за њих добру кризу да гурају своју агенду насељавања јеврејских фундаменталиста на Западну обалу и у Јерусалим. Излизани стихови из 1940-тих протестантског пастора Марина Нимелера су постали врло прикладни, у благо измењеном облику: „Прво су дошли по муслимане, а ја се нисам побунио јер нисам муслиман…“ Деценијама јеврејски фундаменталисти избацују палестинске староседеоце Јерусалима из њихових домова уз подршку полиције, са мало или нимало правног покрића. Док се правни процес покрене, Палестинци су бескућници, а њихова адреса више не постоји. На тај начин се мења демографска слика Јерусалима, супротно међународном праву.
Израел и против хришћана
Ред је дошао на хришћанске заједнице. Јеврејски фундаменталисти су прошле недеље упали на територију Јерменске патријаршије јерусалимске. Јермени су у окршајима успели да одбране своју четврт у којој заједница постоји већ 14 векова, али су се у суботу фундаменталисти вратили са булдожерима и полицијом. Јермени су добили 24 часа да напусте четвртину своје четврти коју потражује израелски инвеститор „Xана Гарденс“. Пре две године, монах јерменске цркве је потписао уговор са том компанијом којом се део четврти инвеститору даје на 99-годишњи закуп. Јермени су се побунили, монах је рашчињен и екскомунициран, али штета је већ начињена. Тек су овог месеца адвокати патријаршије успели да дођу до текста уговора, и пре месец дана је објављено да се патријаршија повлачи. Прекасно. Без одлуке суда, инвеститор је нашао савезника у фундаменталистима и упао. Оно што се дешавало Палестинцима сада се дешава и Јерменима. На коју грађевину ће следећу ударити зелоти? Џамију ал-Аксу или можда чак Цркву Христовог гроба? Они који верују да су инструмент воље Божије ће сваки свој чин проглашавати светим.
Мирко Даутовић
Извор: Нови Магазин
