Ђе се уплаћују хонорари за мржњу према Србима? И колико се наплаћује плашење народа злим Србима? И шта би био политички програм у Црној Гори, ако би неким чудом Срби одселили? Скоро двије деценије од референдума црногорско друштво је дошло у позицију да заиста учини независном Црну Гору, да је учини државом независних људи, а не послушника или жртава Ђукановићеве приватне државе. Након што је изгубио сваки демократски кредибилитет, Ђукановић је активирао два аргумента, позвао људе из иностранства да одлучују о судбини људи који живе у Црној Гори, те обећао да ће пунити џепове. Крајње бахато и деспотски позвао је на неморал и политичку корупцију.
Истодобно, активирао је своје пословне сараднике и сваковрсне компањоне из Црне Горе и региона да буду саучесници у његовом прљавом послу. Њихова је улога да оживљавају политичке вампире и мржњу из деведесетих година. То је модел старог профитерства који овога пута не би смио да пороби црногорске грађане. Ђукановић је показао да не постоји могућност његове суштинске транзиције у демократску личност. Он је остао исти какав је био. Зато је активирао оне структуре које немају способност да изађу из профитерских наратива с конца прошлог вијека.
Опет се међу присталицама Мила Ђукановића покрећу теме захвалности према његовим наводно политичким заслугама, како би се анестезирала сама помисао да је вријеме да се живот помјери из економског и моралног амбиса.
Они кажу, како је Ђукановић спасио Црну Гору од НАТО бомбардовања, али све да је то истина, то га не може аболирати од одговорности да је разорио црногорску привреду, да је владао на рачун подјела које је сам креирао.
Они кажу да је обновио државу, али ни то није истина. Црна Гора је држава била и прије референдума. Уосталом, вријеме је показало његове двоструке аршине, јер је он државу поробио и присвојио, чинећи своје присталице зависницима од његових лажи и новца.
Редакција
